----------------------------------------

VIRUSI KAO UZROK STRADANJA PČELA Dr med. Rodoljub Živadinovic (Izvod iz autorove knjige u pripremi: Nove metode pčelarenja)

Varoa je izmenila sliku pcelarstva iz korena. Ne možemo ni da pretpostavimo koje su tacne štete od nje, izražene u broju stradalih pcela, kao i broju oštecenih pcela, koje krace žive. Dokazano je da varoa prenosi ili pomaže dejstvo više virusa, koji cesto mogu da nanesu vece indirektne štete od same varoe. Pcelinje društvo koje nije zaraženo virusima može da izdrži invaziju i velikog broja varoa, cak 10-15 hiljada. Ako je zaraženo, i mnogo manji broj varoa (samo 2-3 hiljade) može da dovede i do uginuca zajednice (Brenda V. Ball, 1989, S. J. Martin, P. Kryger, 2001, J. M. Batuev, O. F. Grobov, 2003). Merenja prof. Jovana Kulincevica u Apicentru pokazuju da je društvo sa 10 686 opalih varoa posle tretiranja krajem leta 2002. godine i nešto manjim brojem pcela normalno docekalo prolece i razvilo se, baš kao i zajednice sa mnogo manjim brojem varoe. Razlog tome vidi upravo u cinjenici da to društvo verovatno nije bilo zaraženo virusima. I u Francuskoj je istraživanjem 9 vrsta virusa povezanih sa varoom, utvrdeno da je u društvima koja su preživljavala i 4 godine bez ikakvog tretiranja bilo jako malo virusa, što može da znaci da su te pcele verovatno otpornije na dejstvo virusa, pa samim tim i na varou.
Razmišljajmo malo ovako. Cesto se cuju pcelarske price da u nekom stablu pcelinje društvo preživljava bez tretiranja protiv varoe više godina. Ali, zapamtimo da su pcele u prirodi zašticene od uznemiravanja i maltretiranja coveka, ne bivaju izložene raznim hemikalijama koje pcelama namece covek, kao što su dim iz dimilice, insekticidi i antibiotici, žive na visinama od nekoliko metara gde vladaju sasvim drugi mikroklimatski uslovi, ne trpe torturu zvanu prihrana šecerom i zamenama polena, ne izlažu se stresu selidbe, cestim pregledima, veštackom rojenju, zaletanju pcela, tihoj grabeži, što sve zajedno utice na opadanje aktivnosti imunskog sistema pcele, što je pak cini podložnom napadu virusa. Do aktivacije virusa dolazi mnogo cešce i u vecoj meri kod veceg broja pcela, kada je nivo imunske aktivnosti nizak. Prema tome, vrlo je verovatno da u opstanku pcela u prirodi nema nikakvog cuda, vec da tajna najverovatnije leži u manjem uticaju i prisutnosti virusa u tim zajednicama. Pogotovu kada se uzme u obzir da opstanak zajednica u prirodi ipak nije strogo pravilo, vec svojevrsni izuzetak, tj. sklop niza povoljnih okolnosti.
Thomas D. Seeley (2004) ima sledecu teoriju o preživljavanju pcela u prirodi. Pretpostavlja da je varoa razvila osobinu da ne ubija svog domacina. Teorija evolucije bolesti dozvoljava ovu mogucnost. U populaciji pcelinjih zajednica u prirodi, domacini parazita varoe su široko rasprostranjeni pa se pretpostavlja da je nacin prenošenja varoe mahom vertikalan (sa roditeljske zajednice na potomstvo, tj. na prirodni roj), a manja je verovatnoca da je prenos horizontalan (izmedu društava, koja se inace u prirodi nalaze prilicno udaljena jedna od drugih, pa je zaletanje pcela izuzetak). Zato je logicno da kod varoe u prirodi dolazi do favorizovanja naslednih osobina koje dovode do toga da parazit ne ubija svog domacina. Nasuprot tome, u populacijama gde pcelar gaji pcele u košnicama koje su gusto grupisane, verovatno je lak prenos parazita izmedu zajednica, pa u takvoj situaciji ocekuje favorizovanje naslednih osobina varoe koje dovode do uništenja domacina.
Velika nada srpskog pcelarstva, Milan Jovanovic iz Trstenika ima nekoliko dobrih ideja o razlozima preživljavanja pcela u prirodi. Pita se, izmedu ostalog, kakva je svrha proširivanja leta na košnici, recimo u jakim pašama? Da li se ikada iko usudio da uopšte krene u eksperimentisanje, jer je svaka logika gašena kada se videlo navodno mucenje pcela pri ulazu u košnicu i >nesnosna< gužva na letu? A da li uopšte šteti gužva na letu? Možda je baš obrnuto! Možda i postoji neka šteta od gužve, ali šta ako je sveukupno gledano ona manja u odnosu na štetu od varoe? Da li je jace delovanje feromona na uljeze kada je gužva na letu ili kada nije? Kada ce pcele, koje se vracaju sa paše, pre prepoznati svoju zajednicu? Kada je veci oblak feromona ispred košnice, kada je tzv. gužva ili kada je nema? Da li ce pcele koje zalecu i optužuju se za prenos varoe pre zalutati, ako naidju na tudji oblak feromona ili ne? Da li uopšte ima šansi da promaše? Pošto je pcela naletacica optužena za unos varoe, da li to znaci da ce sada unos varoe biti manji? Isto pitanje važi i za trutove koji nalecu, mada, prema opitima Liveneca (1949) stoje podaci da su naletanja trutova zapravo veoma mala. Doduše, jedino kranjsku rasu nije uzeo pri opitu, ali podaci su ovakvi: kod italijanskih trutova zaletanje u druga društva bilo je 1,75%, kod baškirskih 1,47%, a kod kavkaskih 0,85%. Slicne podatke dobili su i Gubin i Halifman.
Zatim, zajednice, koje poznati entuzijasta Ivan Brndušic iz Bora stalno prati i kontroliše u prirodnim staništima, odolevaju varoi. On vec dugi niz godina ne tretira protiv varoe. Takodje je primetio, da kada uzme matice iz prirodnih staništa, veliki broj dobijenih društava preživi dugi niz godina bez upotrebe hemije. Kaže i da je uocio da posle samo jednog hemijskog tretmana društva izgube tzv. prirodnu otpornost? Ali, postavimo i sledeca pitanja. Da li je uopšte realno da postoji pojam prirodna otpornost? Da li je moguca tako brza prilagodljivost i za tako kratko vreme povratak otpornosti u prirodi, s obzirom na dug period rušenja otpornosti? Ako je moguce, onda je pretpostavka da otpornost nikada nije ni rušena? Jer, uoceno je da razne hemikalije imaju negativno delovanje na nervni sistem. Kada narkoman uzme drogu on gubi sposobnost uocavanja i prepoznavanja, tako da mu je teško da prepozna i rodenu majku. Ovde nije namera da se uporede covek i pcela, vec je u pitanju pretpostavka da su moguca slicna ponašanja pri delovanju hemijskih preparata na nervne sisteme razlicitih stvorenja, pa i pcele. Taranov kaže da pcele stražarice poseduju sposobnost da razlikuju sabiracice od izvidnica. Da li je moguce da se usled delovanja hemikalija izgubi ta sposobnost, pa pcele koje zalecu ili pcele izvidnice ulaze u košnice bez problema, možda noseci i varou na sebi?
Do danas je identifikovano 19 vrsta virusa kod pcela. Cinjenica je da virusi prate pcele vekovima. Ali, pcele nikada do sada nisu bile izložene ovakvom stresu kao danas: varoa, beli šecer, zamene polena, pa i insekticidi, što sve od reda smanjuje kolicinu proteina i mnogih drugih zaštitnih materija u organizmu pcela, te tako smanjuje i imunitet. Ova konstatacija upravo potvrduje izjavu J. Atkinson-a (1985) koji kaže: >Opšte je verovanje da je pcelinja zajednica na lošem putu ako je veliki broj njenih pcela zaražen. Medutim, istina je sasvim suprotna. Mnogo pcela je zaraženo jer je pcelinja zajednica na lošem putu<. Mora se uciniti sve kako bi sprecili uvoz pcela, a narocito matica iz drugih zemalja, jer sa njima mogu neplanirano da stignu i našoj pceli nepoznati virusi, koji prema najnovijim izveštajima širom sveta pricinjavaju sve vece štete (Izraelski virus akutne paralize, recimo).
Veliki broj praznih pretpostavki bez posebnih dokaza pratio je proteklih meseci masovno uginuce pcela u SAD-u. Mogle su se cuti razne, cak smešne price. Konsultovao sam se i sa prof. dr Jovanom Kulincevicem, koji veruje da se ni nakon zapocetih skupih istraživanja uzrok nece konkretizovati, vec da je to pojava koja se i ranije dogadala, a posledica je sklopa nepovoljnih uticaja, od virusa pcela, neprirodnog i industrijskog pristupa pcelarskoj proizvodnji, kvalitativno slabije ishrane pcela, opšteg stresa koji izazivaju pcelari, bolesti i paraziti pcela, klima, genetski modifikovane biljke, narocito njihov polen, tj. proteini u njemu nepoznati u prirodi i slicno. Narocito je, po meni, smešna americka pretpostavka da je mobilna telefonija uzrok tako velikom problemu, pa ste o tome mogli da pogledate reportažu i na Glasu Amerike. Uticaj mobilnih telefona i mobilne mreže sigurno postoji (Vlastimir Spasic, 2002), ali to mogu biti samo pojedinacni slucajevi na lokacijama gde je zracenje veliko zbog blizine veceg broja repetitora mobilne telefonije i/ili dalekovoda, dok upotreba jednog mobilnog telefona na pcelinjaku ne može priciniti baš nikakvu štetu.
Prica o izraelskom virusu akutne paralize koji je naden u skoro svim uginulim društvima (sa naglaskom na skoro, jer ako je to uzrok, onda ne može biti skoro, vec se mora naci kod svih), pada u vodu onog trena kad cujete da uopšte nije bilo uginuca kod pcelara koji se bave organskim pcelarstvom! Voleo bih da vidim tog naucnika koji ce mi argumentovano dokazati kako je moguce da su te pcele bile izolovane od onih drugih koje su uginule. Možda nekim visokim betonskim zidom? Ne, razlika je jedino u tome što su te pcele na prirodnoj ishrani (bez >lekova<) i sa njima se pcelari ophode kao prema živim bicima, a ne kao prema mašinama (time im slabeci i onako krhki imunitet). Uz to, dokazano je prisustvo i nekih drugih patogena (virusa, bakterija i gljivica) u uginulim košnicama (Diana L. Cox-Foster sa saradnicima, oktobar 2007), pa je teško dati pouzdane tvrdnje o pravom uzrocniku. Na poslednjem Kongresu Apimondije u Melburnu (septembar 2007) vodila se žustra rasprava, jer su Amerikanci izneli podatak da je izraelski virus akutne paralize stigao u SAD sa rojevima iz Australije. Australijanci su se poprilicno argumentovano branili, iznoseci cinjenicu da su oni rojeve izvozili i u druge zemlje, pa tamo nema masovnih uginuca pcela!
Uginuca pcela u našim krajevima, po svemu sudeci, nemaju nikakve veze sa CCD-om. U strahu su velike oci, pa smo ih tako i mi razrogacili, ali gledamo u pogrešnom smeru, zaboravljajuci da prvo vidimo šta se to zaista desilo u uginulim zajednicama na ovim prostorima. Simptomatologija najviše lici na varou (prvo uginjavaju najjace zajednice, u košnicama nema pcela ili ih je jako malo, zalihe meda su ocuvane, zaostalo poklopljeno leglo je puno varoe i slicno). Jer, zaboravljamo šta se dešavalo tokom ovog leta. Pcele su trutove isterale iz košnice znatno ranije zbog bespašnog i sušnog perioda, prestale da gaje trutovsko leglo, pa je varoa mnogo ranije prešla u radilicko leglo i oštetila ga. Oštecene pcele nisu mogle da odgaje dovoljno kvalitetno potomstvo cak ni u idealnim uslovima (kojih, uz to, nije bilo), jer se suša prolongirala. Uz to, u pcelarstvu nam je sve veci ideal besprekorno radilicko sace. Trutovsko sace neprestano proganjamo iz košnice, a ono ume da bude dragoceni skupljac varoe. Takva idealizacija saca, složicete se, ne predstavlja normalno stanje u šupljini kakvog stabla. Tamo itekako ima trutovskog legla, jer ga pcele grade koliko žele, a nisu sputane (ili usmerene) pocecima celija na satnim osnovama.
U sušnim letima kao što je bilo ovo, pcele su smanjile površinu pod leglom (zabeleženo je svodenje legla cak na samo jedan ram u AŽ košnicama u Vojvodini krajem jula). To je svakako raj za varou, koja je odjednom postala mnogo opasnija, jer se rasporedivala u sve manjoj kolicini legla, tako mnogostruko više opterecujuci svaku lutku pcela. Svi ti faktori doveli su do vecih šteta od varoe, što je u sadejstvu sa lošom pašom dovelo do znatnog pada imuniteta kod pcela, pa su mogle da ih ubiju i najbanalnije infekcije virusima ili cim drugim, koje u normalnim okolnostima nisu opasne. O direktnom oštecenju od varoe i sledstvenom skracenju dužine života zimskih pcela i da ne govorimo.
Ovde cemo navesti najvažnije viruse, koji nanose najvece štete:

(1) Virus hronicne paralize pcela: Kada se cestice virusa nadu u organizmu odraslih pcela (hranom, injiciranjem ili sprejem) uzrokuju paralizu obicno sa sindromom po tipu 1. On se manifestuje treperenjem krila i podrhtavanjem tela pcela. Stotine pcela puzi po travi, jer ne mogu da lete. Cesto im je abdomen naduven, zbog gomilanja tecnosti, što ubrzava pojavu proliva i uginuca. Jako zaražena društva iznenada masovno propadaju ostavljajuci šaku pcela sa maticom. Tip 2 se manifestuje opadanjem skoro svih dlacica sa pcela, pa dobijaju crnu boju. U pocetku pcele lete, ali im uskoro druge pcele onemogucuju ulaz u košnicu i napadaju ih. Kroz nekoliko dana pocinju da podrhtavaju, ne mogu da lete i umiru. Cesto se u društvima srecu obe grupe simptoma. U Velikoj Britaniji je svojevremeno primeceno (Bailey, 1983) da opadanje zaraženosti zajednica ovim virusom ide uporedo sa smanjenjem ukupnog broja društava. Yves Le Conte (2003) je u Francuskoj primetio da je ova vrsta virusa nalažena u vrlo maloj meri kod zajednica koje su uprkos prisutnosti veceg broja varoa preživele cak cetiri godine.

(2) Virus akutne paralize pcela: U kontinentalnoj Evropi ovaj virus se smatra glavnim uzrocnikom uginuca kod društava jako napadnutim varoom. Smatra se da varoa aktivira virus ili ga oslobada iz tkiva gde je skriven (do tog trenutka nije imao veci uticaj na život pcele). Tako se pcela inficira sistemski i brzo umire. Varoa takode može da prenese virus sa jedne pcele na drugu. Odrasle pcele kod kojih je virus aktiviran, mogu pre uginjavanja da prenesu na larve veliku kolicinu virusa koji se luce iz žlezda pcela. Takve larve uginu pre poklapanja celija legla. U Poljskoj je utvrdjena najveca prisutnost ovog virusa krajem leta i tokom jeseni, što se povezuje sa sezonskom ekspanzijom varoe.

(3) Virus mešinastog legla: Virus se razmnožava u nekoliko razlicitih tkiva kod mladih larvi, koje se inace najlakše zaraze kad su stare dva dana. Larve izgledaju normalno dok se celije ne poklope. Ali, one zatim nisu u stanju da odbace poslednju larvenu kutikulu, i umiru. Larva se ne razvija u lutku i ostaje opružena. Nekoliko dana posle smrti larva dobija tamnobraon boju. Svaka stradala larva sadrži oko miligram virusa, što je dovoljno za inficiranje svih larvi u više od 1 000 pcelinjih društava. U praksi se ova bolest obicno javlja u prvoj polovini leta, retko kasnije. Pcele uglavnom otkriju obolele larve u ranim fazama (starosti 2 dana) i izbacuju ih iz košnice. Kontinuitet infekcije održavaju odrasle pcele u kojima se virus umnožava, ali ne izaziva bolest. Inficirane pcele hraniteljice šire virus hranjenjem larvi. Larve starije od dva dana prežive unošenje virusa, i izgleda da ostaju inficirane celog života. Inficirane pcele koje sakupljaju polen, jako ga zaraze virusom dok mu dodaju sekrete svojih žlezda, tako da se smatra da je on veci izazivac bolesti od samih pcela.

(4) Virusi povezani sa nozemozom: Nozemoza smanjuje otpornost pcela na infekciju virusima koji u pcelu prodiru preko creva. To su: virus bolesti crnih maticnjaka, filamentozni virus i Y-virus.

(5) Virus bolesti deformisanih krila: Povezuje se sa zaraženošcu varoom, jer ga varoa prenosi na isti nacin kao i virus akutne paralize pcela. Kad virus preko usnog aparata varoe dospe u pcelu (ovo je nacin zaraze u 89% slucajeva), razmnožava se velikom brzinom. Pcele mogu da uginu još u leglu (oko 20% larvi) ili da se izlegu, i kao takve mogu da imaju deformisana krila ili da izgledaju i sasvim normalno, ali kao nosioci virusa svakako brže umiru. U Engleskoj je dokazano da ovakve pcele mogu da prenesu zarazu hranjenjem zdravog legla. Ni obaranje varoe u tako zaraženim zajednicama ne menja ishod (Brenda V. Ball, 1997), a takve zajednice predstavljaju opasnost i za druga okolna društva, bez obzira na broj varoa u njima (S. Nordstrxm, 2000). Ako se u zajednicu unese do 7 zaraženih varoa, društvo ugine u zimu druge ili prolece trece godine. Ako se unese više od 15 takvih varoa, do uginuca dolazi za godinu dana. U Engleskoj je varoa otkrivena 1992. godine. I pre varoe (1978-1986) virusa je bilo sporadicno, a procenat pozitivnih uzoraka je bio izuzetno nizak, od 1992-1996. manji od 10%, od 1996-2000. iznosio je 80%, a vec 2000. godine virus je naden u 87% uzoraka iz 27 naselja (N. L. Carreck, 2001), što ukazuje na presudan uticaj varoe na njegovo razmnožavanje. Pozitivnih uzoraka u Poljskoj je 69% (G. Topolska, 1995), a u Bugarskoj 24,5% na 28% pcelinjaka (B. Mišev, 1991). Prisustvo ovog virusa je oficijelno dokazano i u Rusiji (W.M. Batuev, O.F. Grobov, R.T. Klocko, 2003). Ovaj virus se okrivljuje ne samo za pojavu pcela sa deformisanim krilima, vec i za propadanje pcelinjeg legla, šareno i uginulo leglo, kao i skracen život pcela.

(6) Kašmirski virus: Do pre samo nekoliko godina u literaturi su se nalazili podaci da se ovaj virus na pcelama Apis mellifera javlja iskljucivo u Australiji i Novom Zelandu. Originalno se nalazio samo kod pcela Apis cerana, ali je kasnije napravio skok izmedu vrsta. U Britanskoj Kolumbiji (Kanada) je dijagnostikovan pre cetvrt veka, ranih osamdesetih godina kod pcela uvezenih iz Novog Zelanda i Australije. U skorije vreme je utvrden i u SAD-u, u 7 saveznih država (Kalifornija, Vašington, Florida, Mejn…). U sezoni 2002/2003. u Nemackoj je izgubljena cak trecina pcelinjih društava, verovatno zahvaljujuci visokoj inficiranosti virusom akutne paralize pcela i kašmirskim virusom, što je prvi nalaz ovog virusa u Evropi. I tokom sezone 2003/2004. takode je u Nemackoj stradao veliki broj pcelinjih društava, verovatno iz istog razloga. Kada se nade u odrasloj pceli (injiciranjem ili utrljavanjem u telo), ovaj virus se brzo razmnožava i ubija je za 3 dana. Larve mogu da prežive unošenje virusa, ali neke od njih postaju latentno inficirane odrasle pcele. Varoa prenosi virus iz pcele u pcelu, bušenjem kutikule. U poklopljenom leglu virus se širi i sa varoe na varou. Posle nekoliko generacija, vecina varoa u zajednici je nosilac virusa. Inace, ovo je veoma mali RNA virus iz familije Dicistroviridae, i povezan je sa mitohondrijama celija domacina. Ne postoje simptomi koji garantuju da je zajednica zaražena ovim virusom, ali treba posumnjati kada društva slabe bez vidljivog prisustva bolesti legla ili varoe, kada je povecan broj umirucih pcela u unutrašnjosti ili pored i ispred košnice, gde se pcele trzaju uz nekoordinisane pokrete. Zaražene pcele su delom ili potpuno bez dlacica na delu grudi gde je gornja površina veoma tamna. Starije odrasle pcele imaju mastan izgled, dok tek izvedene mogu dobiti mutan izgled, kao da površina tkiva još nije dobila pigmentaciju.

.

.