----------------------------------------

ŠECER - PCELINJA KAZNA - piše dr Rodoljub Živadinović

Na predavanju u Nišu 10. februara 2001. godine, prof. dr Zoran Stanimirovic sa katedre za biologiju Veterinarskog fakulteta u Beogradu, je održao divno predavanje govoreci pcelarima o tome da višematicno pcelarenje zapravo nije produktivno, i uspeo je da snagom argumenata vecinu posetioca i ubedi u ispravnost te teze. Prilikom diskusije mu je od jednog niškog pcelara, gospodina Mice Trailovica, upuceno sledece pitanje:
-Pa kako onda da mi uspemo da obezbedimo jednomaticnim sistemom pcelarenja da nam 90% društava na pcelinjaku pred glavnu bagremovu pašu ima optimalnu snagu za njeno iskorišcenje?
On je naravno dobio adekvatan odgovor, koji za ovo naše razmatranje nije isuviše bitan, ali bi autor ovih redova sebi dopustio da dopuni prof. dr Zorana dajuci sledeci nastavak njegovog odgovora:
- Dovoljno ce biti samo da pcelari zaborave na šecer, zamene polena i razne dodatke pcelinjoj ishrani, pa ce se društva bukvalno preporoditi! U to ne može da poveruje samo onaj ko isto i ne uradi na svom pcelinjaku, te se sam ne uveri! O cemu se zapravo radi?
Postoji brdo naucnih i prakticnih dokaza o štetnosti belog konzumnog šecera po pcele. Medutim, malo je se pcelara popelo na vrh tog brda. Jer, konkretni upozoravajuci dokazi su po literaturi razbacani, u mislima zatureni, a u praksi zanemareni. A ima ih ipak dovoljno da upornog knjiškog pregaoca zapanje, i izbiju mu iz glave i poslednju pomisao na upotrebu šecera u pcelarstvu, osim u krajnjoj nuždi i ocaju. Autor ovoga teksta ce pokušati da Vam prenese deo istine, i ulije u Vas samopouzdanje, kako bi se usudili da zaboravite na šecer.

ŠTA GOVORE ISTRAŽIVANJA

Još su T.S.K. i M.P. Johansson 1977. godine, posle dugogodišnjeg rada na istraživanju prihranjivanja šecerom, utvrdili neke, danas vec zaboravljene, cinjenice. Po njima, društva koja zimuju iskljucivo na medu dobijenom od prerade šecernog sirupa, u prolece imaju manje legla nego zajednice koje su imale i izvesnu kolicinu prirodnog meda. Društva sa iskljucivo prirodnim medom kao zimskom zalihom, su bolje prezimljavala, manje hrane trošila, i imala veci broj pcela i vecu kolicinu legla u prolece, nego društva prihranjivana šecerom. Pokazali su i nesvrsishodnost hranjenja jakih društava šecernim sirupom u prolece, jer im on nije stimulisao razvoj. Razvoj je stimulisan samo kod slabih društava, kakva i ne treba držati na pcelinjaku, ako želimo da se ozbiljno bavimo pcelarstvom.
Takode i Bilaš, Lebedev i Krivcov navode da su dokazali da zajednice koje zimuju na šecernoj hrani, sledece sezone više stradaju od evropske truleži i sakupe manje meda nego društva koja zimuju na prirodnom medu.
I P.I. Cvetkov je u Pcelarskom institutu u SSSR-u uporedivao gajenje prolecnog legla u zajednicama koje su zimovale na šecernom i prirodnom medu. U obe grupe društava je bilo podjednako perge, a pcele su i u prirodi nalazile svež cvetni prah. Društva koja su zimovala i razvijala se na šecernom medu su odgajila do glavne paše 12,7% manje legla i donela 24,6% manje meda u odnosu na grupu sa zalihom prirodnog meda.
I u Naucno istraživackom institutu za pcelarstvo u Ribnoju su uradili istraživanje po istom principu. Naredne godine su vršili morfološka merenja u obe grupe društava. Zakljuceno je da se korišcenje šecernog meda štetno odrazilo na pcele kako u prolece naredne godine, tako i u leto. Pcele su se po svim merenjima pokazale manje kvalitetnim nego one koje su hranjene prirodnim medom. Bile su po težini lakše, imale su kracu rilicu, tj. vidljivo manje telo. Pcele hranjene prirodnim medom su u prolece imale bolje razvijene hipofaringealne žlezde i veci sadržaj azota u telu, što znaci da su bile mnogo manje iscrpljene zimom. One su u stanju da leglu obezbede vecu kolicinu hrane i zato takve zajednice odgajaju razvijenije i znatno produktivnije pcele. Posebno je važno znati da kod pcela važi pravilo da za recimo 20% morfološki i fiziološki nekvalitetnija pcela ne donosi samo 20% manje meda, vec i do 50% manje!
Narocito je važno to što u šecernom medu nema svih onih supstanci iz nektara koje pcelama daju životnu energiju, na koje su pcele kroz evoluciju navikle, i od njih postale zavisne. L.I. Bojcenjuk i S.V. Antimirov sa katedre pcelarstva MSHA su 2000. godine utvrdili uticaj samo jedne od tih supstanci na pcelinje društvo. Samo jedne! To je epibrasinolid, tj. brasinosteroid, jedini steroidni hormon biljaka, koji se u najvecim koncentracijama nalazi u generativnim delovima biljaka, pa i u nektaru. Oni su dve grupe mladih pcela iste starosti hranili šecernim sirupom, samo što su jednoj dodali i epibrasinolid u procentu koji odgovara prirodnom udelu u nektaru. Pcele hranjene samo šecernim sirupom su živele 6 dana, a one koje su dobijale i pomenuti hormon cak 12 dana! Kada su u prolece društva prihranjivali stimulativno samo šecernim sirupom, a drugoj grupi dodavali i epibrasinolid, prva grupa je zavisno od dela sezone odgajala za 25-37,5% manje legla od druge, iako intenzitet prihrane nije bio veliki. Neblagotvornost šecera kao iskljucivo energetske hrane je ovde definitivno pokazana!
Poseban je problem preporuka više nego sumnjive vrednosti, da se u cilju boljeg razlaganja saharoze sirupu dodaje neka kiselina, koja taj proces doduše zaista pomaže, ali se kao nusproizvod dobija HMF (hidroksimetilfurfurol). On po nemackim istraživacima Jachimowicz-u i Sherbing-u (1975) utice na povecano uginuce pcela, ako ga u sirupu ima više od 30 mg na litar. Uginuce nastaje kao posledica razaranja, tj. pojave ulceracija na debelom crevu pcele. A svaka kiselina ostavlja vecu dozu HMF-a od dozvoljene. Zato pomenuti savet nikako ne treba poslušati.
I Glen Sanley, strucnjak za pcelarstvo americke države Iowa, na osnovu dugogodišnjih iskustava piše da je šecer daleko od idealne hrane za pcele, i da je uvek imao loše rezultate kada ga je primenjivao na pcelinjaku. Navodi i naucno istraživanje koje je pokazalo da pcele odgajene na šeceru žive cak 10-15 dana krace od onih odgajenih na medu. A sami vec znate šta znaci samo jedan dan dužeg života pcela na intenzivnoj paši.
Ipak, najinteresantnije breme dokaza nam je stiglo opet iz Instituta za pcelarstvo u Ribnoju. Istraživawa su izveli A.S. Jakovqev i L.A. Šagun. Oni su pokazali da prerada velikih kolicina šecernog sirupa negativno utice ne samo na pcele koje ga preraduju, vec i na naredne generacije! Recimo, društvo koje je u toku jednog meseca smestilo u sace 54,1 kg hrane poreklom od šecernog sirupa, i na paši posle toga sakupilo 48,3 kg meda, nije preživelo toliki napor, bez obzira na veliki broj odgajenih pcela! Uginulo je vec u jesen! Ocigledno je da postoji neki optimum mogucnosti prerade hrane, bilo nektara, bilo sirupa (gde je lošija situacija), do kog društvo ne trpi dugorocne fiziološke posledice koje se prenose na naredne generacije. Jer, ovde je veliki napor uticao na to da novoizvedene pcele, koje su gajile radilice preradivacice sirupa i nektara, budu nekvalitetne i kratkog veka, samo zbog toga što su ih gajile iscrpljene pcele!!! Istraživaci su pokazali zapanjujucu složenost pcelinje zajednice. Jer, društvo tokom evolucije nikada nije bilo prinudeno, niti imalo priliku da sakuplja enormno velike kolicine hrane, kao što to cini danas, uticajem coveka. Ovo je još jedan dokaz da nepoštovanje prirode, od iste uvek bude kažnjeno. Ta cak i pravni propisi - optuženog ne oslobadaju krivice, ako nije poznavao zakon!
Ovo istraživanje u Ribnoju je definitivno pokazalo da preveliko angažovanje pcela na preradi ugljenohidratne hrane dovodi do smanjenja procenta invertovanih šecera u medu, smanjenja aktivnosti invertaze ždrelnih žlezda kako kod pcela koje su ucestvovale u preradi velikih kolicina hrane, tako i kod narednih generacija. Iscrpljene pcele jednostavno ne mogu da odgaje kvalitetno potomstvo. Posledica ove fiziološke pojave jeste slabljenje društava, usled prevremenog uginuca velikog broja pcela, ali cesto i kompletnih društava. Tako i najsnažnije zajednice koje donesu najviše meda, mogu da propadnu. Paradoksalno, ali istinito! Medutim, covek je opet jedini krivac.
U prilog ovome ide i istraživanje Bjorkman-a (1995), da kod zajednica hranjenih šecerom, produktivnost ne prati veliki broj dobijenih pcela. Kako zbog njihove nekvalitetne konstitucije, tako i zbog iste pojave kod pcela koje su one odgajile.
I sam autor ovih redova je bio zapanjen efektima koje je postigao izbacivanjem šecera iz svoje tehnike pcelarenja. Naveo bih primer proleca 1997. godine, kada sam, igrom slucaja u košnicama imao enormno velike zalihe meda, a u aprilu su pcele izletale na pašu bukvalno samo 5-6 dana, zbog lošeg vremena. Ipak, društva su se samo na zalihama kvalitetne hrane dovoljno razvila da bi na bagremu postigla prinos od 23,3 kg po uzimljenoj matici sa klubetom!
Medutim, cesto sam na svojim predavanjima dobijao sledece pitanje od posetioca:
- Šta kada se šecer mora upotrebiti iz nužde?!
Moj odgovor je svakako da i za to ima rešenja. Postoje i neka veoma skora, kako istraživanja tako i iskustva, po tom pitanju. Ali, o tome nekom drugom prilikom

.


Vrh strane