----------------------------------------

KO ZNA PRAVI PUT, MOŽE DA IDE I STRANPUTICOM - piše dr Rodoljub Živadinović

Svako dešavanje u košnici je više nego racionalno i logicno. Možemo biti sigurni da naizgled nelogicnim pojavama u pcelinjem svetu, jednostavno još uvek nismo dorasli, te ih stoga i ne razumemo.
Produkti pcela su pravo cudo prirode. Covek im mora izraziti svoje iskreno divljenje. Takav produkt jeste i jedan od mnogobrojnih enzima (proteina) koje pcele ugraduju u svoje proizvode - invertaza. On pomaže pcelama u razgradnji saharoze iz nektara, ili u poslednjih nekoliko decenija i iz šecernog sirupa.
Enzimi su inace biološki katalizatori, tj. pomocnici koji uticu na to da se odredene reakcije odvijaju brzinom koja je 10 8-10 20 (10 na 8 do 10 na 20) puta veca od brzine nekatalizovanih reakcija. To je zapanjujuca efikasnost. Pored toga, za razliku od reakcija u organskoj hemiji, gde redovno dolazi do stvaranja uglavnom neželjenih nusproizvoda, i gde je neophodno vršiti precišcavanje stvorene supstance, reakcije katalizovane enzimima teku uvek sa skoro 100%-nim prinosom, i nisu pracene stvaranjem sporednih produkata. U pcelarstvu je poznata reakcija invertovanja šecera kiselinama, gde se uvek dobija HMF, otrovna supstanca za pcele, a toga nema prilikom invertovanja saharoze invertazom koju luce pcele.
Beta-fruktofuranozidaza, tj. saharaza ili invertaza, katalizuje hidrolizu (pomaže razlaganje) neredukujuceg šecera saharoze, pri cemu nastaju redukujuci šeceri glukoza i fruktoza. To zna svaki pcelar. Tako se od nektara dobija med koji sadrži veoma malo saharoze, a mnogo više glukoze i fruktoze (najmawe 60 g / 100 g cvetnog meda).
Invertaza spada u grupu konjugovanih proteina. Oni, osim aminokiselina (sastavni delovi enzima), sadrže i bocno vezane razlicite prosteticke grupe, u ovom slucaju ugljene hidrate. Invertaza zbog sadržaja ugljenih hidrata od oko 50% spada u tzv. glikoenzime. Zašto se priroda odlucila da u invertazu ugradi i ugljene hidrate, tj. šecere? Sigurno ne slucajno. Jer, pozitivni efekat ugljenih hidrata na stabilnost enzima je potvrden u mnogim naucnim ispitivanjima. Glikozilovani enzimi su uporedivani sa njihovim neglikozilovanim kopijama, i pokazali su se nadmocni u pogledu pre svega termicke stabilnosti. Kod vecine do sada ispitivanih glikoproteinskih enzima, pa i kod invertaze, biološka aktivnost ne zavisi od ugljenohidratnog dela molekula, što je svakako trijumf prirode, a u našem slucaju i pcela, nad nepogodnim uslovima sredine, koji su još u dalekoj istoriji ovih enzima ometali njihovu efikasnost.
Kada se iz invertaze (260kDa) iz Fusarium oxysporum uklone vezani ugljeni hidrati, njena molekulska masa se smanji za masu odstranjenih ugljenih hidrata. Ovako deglikozilovana invertaza ne menja vrednost Mihaelis-ove konstante i supstratnu specificnost, ali zato ima znatno manju stabilnost.
Saradnjom pcela i evolucije se znaci došlo do idealnog enzima koji pcelama na najefikasniji i bezopasan nacin pomaže u invertovanju saharoze. Ipak, potrebna efikasnost da se u zahtevano vreme preradi odredena kolicina saharoze je tokom evolucije prilagodavana pašnim uslovima. Medutim, mi danas selidbom na više paša, i nasilnim i neprirodnim prihranjivanjem šecernim sirupom, previše tražimo od pcela. Zahtevamo ono sa cim se pcele nikada nisu susretale. To naravno dovodi do negativnih efekata na pcelinju zajednicu, o cemu je autor detaljno pisao u jednom drugom clanku u casopisu Pcelar (tekst: Šecer - pcelinja kazna).
Na žalost, vrlo cesto smo prinudeni, a po svemu sudeci još cešce cemo to i biti zbog sve gorih vremensko-pašnih uslova, da pcele u nuždi prihranjujemo šecernim sirupom. Ali, svo vreme moramo biti svesni pomenutih negativnih posledica, i truditi se da ih maksimalno anuliramo, bar onoliko koliko je to moguce. Znaci, ako i pored našeg znanja o štetnosti šecera, isti moramo da upotrebimo, smemo da idemo i tom stranputicom, kako bi od dva zla izabrali manje.
Pokazano je da prolecno prihranjivanje donosi koristi samo slabim društvima, kakva ne treba ni da gajimo, dok jakim ne pomaže, te se njime necemo ni baviti. Dovoljno je reci da je najbolja prolecna prihrana velika zaliha kvalitetne hrane u košnici.
Mnogo je interesantniji jesenji period, koji je sa svih aspekata prihrane prepun problema. Tada je aktivnost invertaze znacajno niža nego u toku glavne paše. U društvu ima 2,1-2,4 puta manje pcela nego leti. Inace, najveca aktivnost invertaze je pri temperaturi od 34-35%°C, a ona je u tom periodu stabilna samo u blizini legla. A leglo je tada jako ograniceno i predstavlja samo jednu malu zonu optimalne temperature. Zato nije slucajno što se pcele trude da u tu zonu po unosu privremeno uskladište kako nektar, tako i sirup. Tek posle 24 casa, pcele ga prenose na mesta udaljenija od legla. Znaci, opet se sve okrece oko invertaze.
V.I. Lebedev, V.P. Lebedeva i M.P. Solovova (2000) su uradili jedno izuzetno istraživanje. Kako bi utvrdili dužinu perioda invertovanja saharoze u jesen, prihranjivali su 65%-im sirupom. Uzimali su uzorke preradene hrane 3, 9 i 24 dana posle prihranjivanja.
Tri dana po prihrani u preradenoj hrani je nadeno oko 23% saharoze. Narednih dana nije bilo statisticki znacajne razlike sniženja koncentracije saharoze, sve do 21. dana, kada sadržaj saharoze u preradenoj hrani nije prelazio 10%. Ovi rezultati su indiferentni u odnosu na letnje mogucnosti pcelinje zajednice.
Medutim, više je nego interesantno ono što su dokazali tom prilikom, a to je da med nastavlja sazrevanje i ispod voštanih poklopcica. Autoru ovih redova su pojedini stariji pcelari govorili kako bagremov med vrcaju tek na jesen, jer su primetili da je tada kvalitetniji. U literaturi piše da ga možemo vrcati odmah po poklapanju, ali, ocigledno to nije baš tacno. Med sazreva, tj. smanjuje se u njemu kolicina saharoze, sve dok temperatura ne padne ispod 25°C, što je neka granicna temperatura na kojoj invertaza ima još uvek kakvu takvu aktivnost. Zbog niskih temperatura, kolicina saharoze u uzorkovanim zalihama hrane u aprilu, ostaje na nivou sa pocetka zimovanja.
Pokazali su da rokovi jesenjeg prihranjivanja znacajno uticu na proces invertovanja saharoze. U hrani koju su pcele pripremile od 65%-og šecernog sirupa sredinom i krajem avgusta, mnogo je više prostih šecera, i znacajno manje saharoze, nego u hrani od istog takvog sirupa, koji su pcele preradile pocetkom i sredinom septembra. Sadržaj saharoze je prosecno veci u septembarskoj preradenoj hrani za 2,7 puta (u avgustovskoj je bilo 8,1% saharoze, a u septembarskoj 21,9%).
Sve u svemu, priroda je želela da pcelama uštedi energiju, te je ucinila da med i sam zri sve do jeseni, ispod voštanih poklopcica. Tako se pcele zimi minimalno iscrpljuju preradom malih kolicina saharoze iz meda. Zato se nedostajuca zaliha hrane mora da nadoknadi što ranije šecernim sirupom, u kasno leto, a ne u kasnu jesen.
Poseban je problem odabir najpovoljnije koncentracije šecernog sirupa za dohranjivanje. Cinjenica je da se invertaza prilagodavala tokom evolucije nektaru sa niskim sadržajem šecera. Jer, prema Kabulkovu, nektar vecine cvetova sadrži 70-80% vode, što se menja u odnosu na doba dana i klimatske uslove. Ujutru je redi (83-86% vode), u podne gušci (76-80% vode), a uvece opet redi. Kada je suvo i toplo vreme, sadržaj vode može biti i 40%, a kada je kišovito i 95%.
M.V. Žerebkin piše da je utvrdeno da invertaza najefikasnije razlaže saharozu kada pcele prihranjujemo 50%-im šecernim sirupom. I Šabaršov tvrdi da pcele i inace najradije sakupljaju nektar koji ne sadrži više od 50% šecera. Ispitivawa A. Šenfelda takode ukazuju da se saharoza najbolje razlaže kada prihranjujemo sirupom sa niskom koncentracijom šecera.
I sama priroda prerade nektara ide u prilog ovim istraživanjima. Odmah po dodavanju invertaze nektaru, krece invertovanje šecera. Reakcija se polako usporava ako se ne dodaju nove kolicine enzima, što pcele i cine s vremena na vreme. Porast koncentracije glukoze i fruktoze, ometa dalje invertovanje saharoze, pa se proces opet usporava. Ali, kako kaže Šabaršov, pcele su dobri hemicari, pa u delimicno preradeni nektar, dodaju svež rastvor niske koncentracije šecera, cime vrše razredenje, i proces tece dalje. Ocigledno je da je za uspešno i brzo invertovanje saharoze potreban nektar ili sirup sa dovoljno vode.
Pravi pcelari su odavno shvatili da se priroda mora poštovati, te da svaka egzibicija vodi u nesupeh. I ovde se potvrduje istina da su najbolji pcelari oni koji pcelama pomažu u ostvarenju njihovih prirodnih navika

.


Vrh strane