------------------------
----------------------------------------
mesto za vasu reklamu
|
|
Društvo
pčelara Aleksinac | Stručni
tekstovi |
JEDNOSTAVNO O AMERIČKOJ TRULEŽI - piše dr Rodoljub Živadinović
Pojavom komercijalnog pcelarenja, americka trulež pcelinjeg
legla dobila je na znacaju, narocito sa stanovišta pravovremenog otkrivanja
i lecenja. Uplašeni velikim gubicima, pcelari su se odlucivali na razlicite
nacine suzbijanja bolesti koji su cesto ukljucivali i nestrucnu primenu
lekova, narocito antibiotika. Posledice takvog pristupa su cesto štetne
i po pcelinje zajednice, ali i za ljude jer se pri tome ne vodi dovoljna
briga o opasnosti od ostataka antibiotika u medu namenjenom ljudskoj ishrani.
Ovaj tekst ce se pozabaviti prakticnim problemima sa terena, protkanim
modernim naucnim saznanjima, a sve u svetlu najnovijih propisa koje nam
namece Evropska Unija, jer je to put koji je ova zemlja odabrala. Taj
put je dosta trnovit za pcelare, na žalost. Ali, ne i nesavladiv. Jer,
put na kome nema prepreka verovatno ne vodi nikuda.
Americka trulež postoji jako dugo, verovatno koliko i sama pcela. Milionima
godina pcele su uspevale da joj odole. Covek se nije mešao u tu njihovu
borbu, a i kako bi, kada je nastao pre najviše 2 miliona godina (u obliku
slicnom današnjem tek pre 200 000 godina), dok pcele u ovom obliku postoje
najmanje 40 miliona. Za svo to vreme one su naucile da odole americkoj
truleži i da je drže pod kontrolom. One su to cinile koristeci potencijale
prirode, lekovitost biljnih smola (propolisa), nektara i polena, ali i
suptilne imunološko-genetske mehanizme njihovog organizma, što se potvrduje
naucnim istraživanjima (Jost H. Dustmann, 1993.; Boecking, Spivak, 1999.;
Gilliam, 1988.; Glinski, Jarosz, 1995.; Casteels, 1985.; Van Steenkiste,
1988.; Jacobs, 1990.; Mitro, 1994.; Sturtevant, Revell, 1953.; Rothenbuhler,
1964.; Lapidge, 2002.; Arathi, Spivak, 2001.; Spivak, Gilliam, 1998.;
Spivak, Reuter, 2001.).
Problemi
Kada se covek ozbiljnije upleo u život pcela, izazvao je mnoge stresne
poremecaje u pcelinjoj zajednici, od neprirodnog staništa do veštacke
hrane, selidbi, cestih uznemiravanja i insekticida, što je poremetilo
i prirodne odbrambene mehanizme pcela. Uz to, pcele su nekada živele samo
u krajevima gde im je priroda tokom cele godine obezbedivala dovoljne
kolicine kvalitetne hrane, a covek ih danas drži i tamo gde takvih uslova
nema u kontinuitetu, pa se pcele cesto izlažu i takvom stresu, što je
možda i presudno. Uz to, pcele se danas drže na gusto naseljenim lokacijama
(pcelinjacima) gde se neretko nade i 100 do 500 košnica na jednom mestu,
što je protivprirodno, jer su zajednice pcela u prirodi bile znatno udaljenije
jedna od druge nego danas. To je, naravno, rezultovalo novim problemima
(oskudnija paša po jednoj zajednici umanjuje prirodnu otpornost društava
na bolesti, lakše je širenje bolesti izmedu društava, pre svega putem
grabeži i zaletanjem). Strucnjaci danas preporucuju održavanje udaljenosti
izmedu susednih košnica od najmanje 1 m (Ralph Büchler, 2002.).
Što se tice zaletanja, cinjenica je da se strucnjaci ne slažu oko uticaja
zaletanja na širenje americke truleži. Neki mu pridaju mali znacaj, dok
ga drugi stavljaju rame uz rame sa grabežom. Zanimljivo je da neki autori
tvrde da se zaletanje dogada kod oko 5% svih radilica. Ipak, strucnjaci
Veterinarskog fakulteta iz Zagreba, predvodeni profesorom Sulimanovicem
su 1985. na ostrvu Hvaru došli do sledecih zakljucaka: U uslovima stacionarnog
pcelarenja AŽ košnicama do 6% pcela zalece u druge košnice, a u uslovima
selidbe i do 18%. Najzanimljiviji podatak je svakako taj da je primecen
veoma veliki procenat zaletanja i izmedu susednih pcelinjaka, cak na udaljenosti
od neverovatnih 500 metara. Zato danas imamo priliku da sve cešce procitamo
novinske vesti kako je u nekom kraju došlo do masovne pojave americke
truleži, najcešce nakon bespašnog perioda. Doduše, to je i period kada
se bolest cešce otkriva, jer se tada leglo smanjuje, pa su lakše uocljive
promene na njemu.
U provokativne faktore za pojavljivanje manifestne americke truleži, pored
loše paše, spadaju i neumerena prihrana šecerom i/ili zamenama polena,
držanje starog saca, oduzimanje mladih pcela (recimo prilikom formiranja
paketnih rojeva), cesta i neodmerena uznemiravanja društava, dodavanje
otvorenog legla bez pcela, nedostatak kontinuiranog obilnog unosa polena
poreklom od što veceg broja biljnih vrsta i slicno. Naravno, svi ovi nepovoljni
cinioci mogu da izazovu pojavu skoro svake pcelinje bolesti, ako su uzrocnici
prisutni u košnici.
Uzrocnik
Americku trulež izaziva bakterija (Paenibacillus larvae) specificnih osobina. Ona se neprestano nalazi u izvesnom broju pcelinjih društava, ali ne izaziva uvek bolest. Od 8,8% do 12% društava na svim pcelinjacima u Danskoj, Norveškoj i Nemackoj ima u medu spore americke truleži, ali dve trecine njih nikada ne oboli (Hansen, 1984.; Hagen, Hetland, 1988.; Ritter, 1990.). Na teritoriji Vojvodine utvrdeno je da spora truleži ima u 4,65% svih zajednica pcela (Plavša, Dobric, Stojanov). I u Australiji se kod 4% društava nalaze spore izazivaca americke truleži, ali nema simptoma bolesti. Noviji podaci iz Nemacke (Ritter) govore da je taj procenat i mnogo veci u pojedinim regionima.
Spore kao izvor nerazumevanja
suštine bolesti
Šta su to spore? Spore su, pre svega, glavni razlog zbog cijeg nerazumevanja
pcelari ne slušaju savete strucnjaka, pa svoje pcele nepravilno tretiraju,
i što je najgore, nanose štetu i njima i sebi. Spora je, prostim jezikom
receno, ucaurena forma bakterije. I to tako ucaurena da može u toj svojoj
cauri da provede više decenija "bez hrane i vode", cak i do
69 godina (Shimanuki, Knox, 1994.), i da nekada u dalekoj buducnosti,
u povoljnim uslovima, prouzrokuje pojavu americke truleži.
Danas pcelari americku trulež sve cešce suzbijaju antibioticima. I zaista,
gledano okom (a ne znanjem) bolest se uspešno pobeduje i nestaje veoma
brzo, narocito ako je trulež uocena u pocetnom stadijumu razvoja. Medutim,
to je samo prividno. Ova bakterija ima osobinu da u nepovoljnim uslovima
stvara veliki broj spora. Glavna razlika izmedu bakterije izazivaca truleži
i njene spore leži u tome da odredeni antibiotici ubijaju (vegetativnu)
bakteriju bez ikakvih problema, ali ne i sporu. Bakterija koja je ucaurena
u sporu je POTPUNO otporna na antibiotike.
Zanimljivo je da se nakon uginjavanja larve, ne razvijaju sekundarni mikroorganizmi,
vec samo spore, jer ova bakterija prilikom stvaranja spora oslobada prirodni
antibiotik (Dobric, Vickovic, Kulišic, 2000.).
Antibiotici
Pcelari koji koriste antibiotike ne shvataju šta su uradili. Umesto da
po zakonu zajednicu unište i spale je kao izvor zaraze (time se spaljuju
i bilioni spora, jer se samo u jednoj celiji sa uginulom larvom nalazi
i više od 2,5 milijarde spora), oni primene antibiotik. U vecini slucajeva
vidljiva bolest nestane i pcelar je zadovoljan. Uz put "ogovara"
strucnjake govoreci kako oni ništa ne znaju i kako je on, eto, uspeo da
pobedi ovu opaku bolest. Još se time hvali kod kolega pcelara i tako ovu
lošu praksu širi i na druge pcelinjake. A šta za to vreme rade spore?
Baš ništa. One cekaju svojih pet minuta. Oni mogu doci vrlo brzo, cim
antibiotika više ne bude u košnici, ali i mnogo, mnogo kasnije, cak posle
dve, tri ili više godina, kada opet nastane povoljna situacija, tj. pad
imuniteta pcelinje zajednice izazvan jednim od gore navedenih faktora.
Tokom tih predstojecih godina, pcelar nesmetano obavlja razmenu ramova
izmedu košnica i tako raznosi spore po pcelinjaku, sam stvarajuci katastrofu
obimnih razmera do koje ce sigurno doci, samo je pitanje kada. Ovolika
raširenost americke truleži danas potice upravo od ovog nesuvislog postupka
nedovoljno obrazovanih pcelara. Nikakve price tu ne pomažu. Jer, ovih
dana, kada je na više pcelinjaka u jednom delu naše zemlje ustanovljena
americka trulež, prema informacijama strucnjaka iz nadležnog Veterinarskog
specijalistickog instituta, narednih dana su, odmah po saznanju da se
trulež pojavila, pcelari bukvalno razgrabili antibiotike iz lokalnih veterinarskih
apoteka! Taj trend mora da se zaustavi.
Sve ovo lici na zacarani krug grešaka. Jedna greška provocira drugu. Zašto
sve to nije dobro za pcelare? Dva su razloga.
Med mora da bude bez antibiotika
Prvi razlog je svakako taj što po važecem srpskom zakonu u medu ne smeju da se nadu antibiotici. U Evropskoj Uniji je prakticno zabranjena upotreba antibiotika u pcelarstvu. Kod nas još uvek nije, ali ce uskoro svakako biti. Jer, ne postoji strucnjak koji može da garantuje da primenom antibiotika u bilo koje doba godine, oni nece dospeti u med. Izvestan, manji ili veci rizik uvek postoji. Savremene metode za utvrdivanje prisustva antibiotika u medu su veoma precizne. Moderna tehnika omogucila je pomeranje granice otkrivanja toliko da je od 2001. godine moguce utvrditi od 6,7 do 20 puta manje doze antibiotika u medu (zavisno od vrste antibiotika), nego što je to bilo moguce 1999. godine. Prema zakonodavstvu Evropske Unije, ako se u medu nadu antibiotici, med se neškodljivo uništava. To uništavanje, naravno, ne podrazumeva prosto bacanje meda na dubrište, vec je to jako skup proces koji mora da plati pcelar. U izvrcanom medu, zbog niže temperature lagerovanja od one u košnici, antibiotici se potpuno razlažu tek nakon 12-15 meseci (umesto oko dva meseca u košnici). Medutim, najnoviji podaci iz Belgije ukazuju da se antibiotici u košnici mogu zadržati cak do 3 godine, a u izvrcanom medu i duže. Za potpuno razlaganje antibiotika u polenu potrebno je cak 6 godina (Argauer, Herbert). Ostaci antibiotika oksitetraciklina su nadeni u medu društava koja su se prihranjivala pogacicama sa antibiotikom (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard, 2005.). Treba pomenuti još jednu negativnu pojavu primene antibiotika. Posle dugogodišnje upotrebe, pojavljuje se otpornost uzrocnika americke truleži na primenjivani antibiotik. Tako je utvrdena otpornost uzrocnika truleži na antibiotike u Poljskoj, Južnoj Americi, Velikoj Britaniji i SAD-u (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard, 2005.).
Antibiotici štetni za pcele
Drugi razlog leži u cinjenici da je primena antibiotika štetna i za same pcele. Dokazano je da antibiotici i u propisanoj dozi skracuju život pcelama (Tabarly, Monteira, Moffet, Wilson, Brizard). Povecana doza može da dovede i do uginuca pcela (Tisseti, Roussean). U preradi polena u pergu pcelama pomaže 227 mikroorganizama (bakterije, gljivice…). Upotreba antibiotika ubije vecinu njih i dobija se nekvalitetna perga koja u prolece ne može da zadovolji potrebe pcelinjih zajednica, pa je razvoj pcela usporen i nedovoljan. Uklanjanje korisnih crevnih bakterija kod pcela pod uticajem antibiotika daje prostor za razvoj gljivica i dugotrajnih i teških gljivicnih infekcija pcela i legla.
Priroda kao lek
Postoji još jedan suštinski problem. Treba napomenuti da bi u prirodi
obolela zajednica najverovatnije uginula. Ovako, "spašena" antibiotikom,
pcelinja zajednica i dalje odgaja trutove koji nose gene koji uslovljavaju
slabu prirodnu otpornost na americku trulež i koji mogu oploditi neku
maticu. Tako se "loši" geni, koji bi u prirodi nestali (ili
ostali u manjini) prirodnom selekcijom, ostavljaju da cirkulišu u pcelinjoj
populaciji pružajuci vecu verovatnocu za radanje neotpornog potomstva.
Prirodna otpornost pcela na americku trulež postoji i odredena je stepenom
higijenskog ponašanja. O tome je pisalo više autora (Taber, 1982.; Kefuss,
1996.; Stanimirovic, 2001.). Gledano iz ugla pcelara prakticara, oni mogu
da podignu nivo higijenskih sposobnosti svojih zajednica (i tako društva
ucine relativno otpornijim na americku trulež) tako što ce iz generacije
u generaciju odgajati matice od društava koja vec pokazuju visok nivo
higijenskog ponašanja (brzo cišcenje oštecenog ili zaraženog legla). Detaljno
o nacinu rada procitajte u Pcelaru za januar 2006. na 17. strani. Posle
više generacija, ceo pcelinjak ce u proseku imati znatno razvijenije higijensko
ponašanje. Ali, ova osobina se ne nasleduje dominantno, pa je zato uloga
trutova veoma znacajna. Zato takav rad daje dobre rezultate tek posle
više godina, kada se frekvencija željenog gena na pcelinjaku poveca. Kada
bi se svi pcelari bavili ovakvim radom, brzo bi došli do rezultata.
Prepoznavanje bolesti
Sama americka trulež se najcešce lako prepoznaje po uvucenim-udubljenim voštanim poklopcima zatvorenog legla, cesto izbušenim, sa jednolicnom masom braon boje u celiji u koju se pretvorila obolela larva i koja se razvlaci u duge niti (starost oko 25 dana). Skoro sve obolele larve potamne 10-15 dana nakon izleganja. U knjigama piše da larve onda pocinju da trule i imaju miris tutkala, ali je mali broj živih stanovnika Srbije imao priliku da u životu oseti miris pravog tutkala, jer je on danas zamenjen raznim lepkovima za drvo.
Sigurna dijagnostika samo u
veterinarskim ustanovama
Kaže se da je za sigurnu potvrdu da se radi o americkoj truleži potrebno uraditi laboratorijske analize u Veterinarskom institutu. Ipak, postoje neki nacini koje može da primeni i pcelar amater, a koji ukazuju na to da se radi o americkoj truleži sa velikom pouzdanošcu. Suve kraste, u koje se na kraju pretvore larve nakon šezdesetak dana, jako fluoresciraju kada se osvetle ultraljubicastom svetlošcu. Ovu svetlost daju aparati za proveru falsifikovanih novcanica, a u poslednje vreme mogu se nabaviti takvi vrlo jeftini rucni aparati. A kada se suva krasta stavi u šest kapi mleka zagrejanog na 74 °C, mleko se zgrušava jedan minut, a onda pocinje da se naglo razbistrava do potpune bistrine kroz 15 minuta. Ovaj efekat (uzrokovan proteolitickim enzimima koji se oslobadaju prilikom stvaranja spora) ne uzrokuje nijedan drugi materijal iz košnice, osim ostataka larvi uginulih od americke truleži i polena.
Suzbijanje
Suzbijanje se vrši spaljivanjem sadržaja košnice uz prethodno ugušenje
pcela nekim otrovnim gasom. Ako je košnica stara, spaljuje se, a ako je
nova, samo se opali let lampom. Ako pcelar poštuje zakon i dva puta godišnje,
u prolece i jesen, vrši kontrolni pregled na zdravstveno stanje svojih
pcelinjih zajednica, i ako ispoštuje proceduru u saradnji sa veterinarskim
inspektorom, ima pravo na realnu naknadu štete u iznosu od najmanje oko
100 evra, zavisno od velicine košnice i njenog sadržaja (med, ramovi,
sace), i to bez spaljivanja same košnice. Ova zaista realna suma je dovoljan
stimulans pcelarima da bolest saseku u korenu, ali na žalost, kod nas
je još uvek sramota imati americku trulež, pa je pcelari uglavnom ne prijavljuju
i sami je saniraju, na pravilan (spaljivanje) ili nepravilan i višestruko
opasan (bumerang) nacin (antibiotici).
Postoje neke nove metode suzbijanja americke truleži, ali još nisu zakonom
predvidene ni u zemljama gde su otkrivene, jer se zahteva višegodišnja
potvrda u praksi. Radi se o dvokratnom stresanju "golih" pcela
na par satnih osnova (paketni rojevi), oba puta u cistu dezinfikovanu
košnicu, u razmaku od 2-3 dana (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard,
2002., 2005.; Wolfgang Ritter, 2005.). Kod prvog stresanja pcele upotrebe
kompletnu zalihu hrane iz medne voljke (za ishranu, gradnju saca), koja
eventualno može da sadrži spore americke truleži, i tako ih izbace iz
sebe. Manevar se ponovi još jednom kroz 2-3 dana. Na kraju se, u okviru
treceg stresanja, pcele smeste na nove satne osnove i prihranjuju se da
bi ih izgradile. Medutim, za sada, ovu metodu treba prihvatiti samo kao
informaciju, dok se ne dokaže u praksi. Iskustva u nekim zemljama (Danska)
pokazuju da ovo ipak nije pouzdana metoda, mada nije najjasnije da li
je tamo sve radeno prema najnovijim preporukama. I kod nas je bilo slicnih
pokušaja, ali nisu naucno obradeni, pa se ne mogu uzimati kao reference.
Na kraju krajeva, ova metoda nije bez mana. Opet ostavljamo maticu koja
daje potomstvo "osetljivo" na americku trulež, što je suprotno
prirodi.
Prema tome, kod americke truleži je sve kristalno jasno. Jedini problem
leži u nerazumevanju problema. Nadam se da sam ovim tekstom uspeo da taj
problem delimicno osvetlim i približim ga pcelarima na pravi nacin
Važno je znati:
Da bi se napravio 15%-ni rastvor mlecne kiseline treba pomešati:
1 litar 90%-ne mlecne kiseline sa 6,0 litara vode
1 litar 80%-ne mlecne kiseline sa 5,2 litara vode
1 litar 70%-ne mlecne kiseline sa 4,3 litara vode
1 litar 60%-ne mlecne kiseline sa 3,4 litara vode
1 litar 50%-ne mlecne kiseline sa 2,6 litara vode