------------------------

 

 




 

----------------------------------------

 

mesto za vasu reklamu

 

 
Društvo pčelara Aleksinac | Stručni tekstovi
 
 

IMAJTE SNAŽNA PČELINJA DRUŠTVA TOKOM CELE GODINE - piše dr Rodoljub Živadinović


Snaga pcelinje zajednice zavisi od neverovatno velikog broja faktora. Pokušacu da u ovom tekstu obradim najvažnije faktore, kako bi svima postalo jasno da je pcelinja zajednica zapravo jedna celina u kojoj svi zupcanici moraju da budu idealno izliveni i podmazani kako bi funkcionisala perfektno.

Vredni podaci

Još je Jan Đerzon (1878.) pokazao da pcele prosecno žive najduže 6 nedelja, tj. od 4 do 7 nedelja, ili kako kaže od 30–52 dana. Do ovih podataka je došao jednostavno. Svojim tamnim domacim pcelama je dodao italijansku maticu, i posmatrao tempo odumiranja tamnih pcela. Odlicna metoda za pcelare amatere. Jedino što Đerzon nije naglasio da li je odstranio i svo leglo od stare matice. Jer, ako nije, poslednje njene pcele su se izlegle 21 dan posle uklanjanja matice, što bi utvrdeni život pcela skratilo upravo za 21 dan, i svelo ga na jednu do 3–4 nedelje. Licno ne mogu da verujem da Đerzon nije mislio na ovako nešto, ali pošto nema konkretnih podataka, sve je moguce. Ako je zaista uklonio i leglo (što je krajnje verovatno), onda je dobio nešto duži život pcela od prosecnog, jer veci deo radilica nije gajio leglo i lucio mlec više dana, što im je produžilo život za odredeno vreme. Pošto nije preporucljivo nabavljanje italijanske matice u našim uslovima, za slicne eksperimente možemo da koristimo žutu banatsku pcelu.
Valja znati da realno razvice medonosne pcele ne traje 21 dan, kao što piše u knjigama, vec izmedu 19 i 23 dana (Steve Taber). Prosecna dužina razvoja pcele je 20,5 dana. Postoje i genetske razlike izmedu rasa i sojeva pcela, koje se manifestuju manjim ili vecim razlikama u dužini razvoja pcele u leglu.
N. Nikel i Armbruster su još pre drugog svetskog rata obeležavali pcele bojom. Utvrdili su da pcele izlegnute u prolece i tokom leta ne žive duže od 48 dana, dok je polovina obeleženih pcela izcezla vec posle 24 dana! To je i period intenzivnih radova i razvoja društva, pa se pcele dosta iscrpljuju i zato krace žive.
Medutim, S. A. Popravko (1982.) iz bivšeg SSSR-a je na osnovu analize eksperimenata velikog broja istraživanja utvrdio da dužina života letnjih (kratkovecnih) pcela ne zavisi znacajno od rase i stepena radne opterecenosti (svega par dana manje ili više). Drasticni uticaj nekog faktora na dužinu života pcela je utvrdila Anna Maurizio (1955.) iz Švajcarske, jer je pokazala da se dužina života pcela uvek naglo skracuje kada su one zauzete intenzivnim odgojem larvi (produkcijom mleca) i raste kada tih radova nema, ali, naravno, uz uslov da je društvo snabdeveno obilnim kolicinama polena. Ocigledan dokaz za to je svakako dva do tri puta duži život pcela u društvima bez matice. Skracivanje života pcela koje gaje leglo je sigurno u vezi sa utroškom lipidno-proteinskih zaliha u telima pcela. Skracenje života pcela je vece u društvima koja nemaju na raspolaganju obilje polena, jer su pcele tada prinudene da troše sopstvene rezerve. Zato pojedinih godina društva udu u zimu sa solidnom brojnošcu, a izadu znatno oslabljena, ako tokom prethodnog avgusta i septembra nastupi suša i samim tim nedostatak polena. Periodom nestašice polena možemo nazvati i period kasne zime, neposredno pre pocetka prve polenonosne paše, kada su jesenje zalihe perge uglavnom utrošene, a svežeg polena još uvek nema. Zato je više nego znacajno u kasno leto držati pcele na podrucju bogatom polenonosnom pašom, što je jedina garancija za obezbedenje bogatih zaliha perge koje mogu da docekaju prvu prolecnu polensku pašu.

Priroda je cudo

Ako gledamo sa evolucionistickog aspekta, doci cemo do interesantnih zakljucaka. Cesto sam se pitao (sada cu malo preterati da bih bio slikovit), zašto pcele, koje su ovakve kakve su danas vec 40 miliona godina (preko dvadeset puta duže od postojanja coveka), a razvijale su se bar 110 miliona godina, nisu stvorile društva od nekoliko stotina hiljada pcela, i donosile na pašama po nekoliko tona meda? Odgovor je teško dati, ali pokušajmo. Zaobici cemo onaj osnovni moguci razlog – optimalno razvijenom društvu nikada nije trebala tolika kolicina meda. Kada je neko društvo „rešilo“ da poveca kolicinu legla, skratio se šivot pcela, zbog iscrpljivanja lucenjem mleci. Kada je neko društvo „rešilo“ da smanji obim legla, dužina života pcela se povecala. Ta povremena genetska raznovrsnost i genetsko „iskakanje“ iz uobicajenog je od prirode bivala kašnjavana utapanjem u zastupljenije varijante, pa je shodno prirodnim zakonima morala da se ujednaci na najoptimalnijem nivou. Taj nivo podrazumeva da je evoluciono dostignuce došlo do stadijuma koji mi danas poznajemo kod pcela, koji je priroda proglasila najuskladenijim sa vegetacijom i ostalim faktorima, i koji se održava vec 40 miliona godina, iako su se klima i zastupljenost raznih biljaka znacajno više puta menjale u tom periodu. Pcele su, znaci, dostigle optimum cim ništa znacajnije nisu menjale tako dugi niz godina. A pogledajmo coveka! Nastao je pre oko 2 miliona godina, i od tada do danas se neprestano menja. Tek pre 50 000–60 000 godina poceo je da lici na današnje ljude (tada se, ujedno, rodio muškarac ciji su potomci apsolutno svi ljudi na planeti danas), a pre samo par stotina godina, u srednjem veku, imao je manju zapreminu mozga nego danas! A usuduje se da smatra da može i treba da menja pcele, umesto da ih prouci i iskoristi njihove nagone. Period u kome mi znacajnije uticemo na sklonosti pcela i njihove instinkte, toliko je mali i beznacajan, da se to recima ne može opisati. Krajnje je vreme da se otreznimo i da shvatimo da se prirodom ne može upravljati, vec da joj se samo može pomagati ili odmagati. Svaka naša intervencija mora biti dobro osmišljena, precizna, kratkotrajna, pravovremena i potkovana naucnim saznanjima, ali pre svega mora biti u funkciji prirodnih zakona.

Dalja istraživanja

Ne treba zaboraviti ni to da na dužinu života pcela utice i genetika. Još je Charles Mraz primetio da, u istim uslovima, u nekim zajednicama pcele žive duže, a u nekima krace.
Na osnovu svojih istraživanja, Krežak (1973.) iz bivše Cehoslovacke tvrdi da dužina života pcela ne zavisi od kolicine izvršenih radova, vec od toga kako su negovane i hranjene za vreme razvoja, dok su bile larve. Ovo se savršeno poklapa sa stavovima koje su zauzeli Anna Maurizio i S. A. Popravko. Odgajivacice legla su mlade pcele, cije su mandibularne žlezde maksimalno razvijene od petog do petnaestog dana života kada iz njih luce hranu (mlec) za larve. Odgajivacica legla spušta glavu u celiju, obavlja inspekciju od 2 do 20 sekundi, i onda vilicama vrši mešanje sekreta mandibularne i hipofaringealne žlezde kojima hrani larvu, tj. odlaže hranu na zid ili dno celije sa larvom (Lesley J. Goodman, 1998.).
Vorst i Jakobs (pre 1980.) iz Belgije su utvrdili da pcele duže žive ako se hrane pergom, nego svežim polenom, što potvrduje vrednost bogatih rezervi perge u kasnu zimu i rano prolece. Prema njima, isto važi i za pcele zaražene nozemozom. Ipak, pcele prvo troše upravo uneti polen, a pergu ostavljaju za situacije kada nema polena iz prirode. To potvrduje i Colin G. Butler (1949) iz Engleske koji je u nezavisnom eksperimentu takode utvrdio da pcele zaražene nozemozom duže žive ako se hrane pergom, nego sveže unetim cvetnim prahom leske.
Svakako da je bitna i nega pcela odmah nakon izvodenja. Jer, u prva tri do cetiri dana života, mlade pcele bivaju hranjene od starijih putem trofilakse (Lesley J. Goodman, 1998.). Te mlade radilice dobijaju med, malo nektara i možda nešto malo mleca za larve, ali je i ishrana polenom jako bitna u prvih sedam dana zbog pravilnog razvoja žlezdi, a smanjuje se kolicinski tek od osmog do desetog dana života (Lesley J. Goodman, 1998.). U prvih pet dana života negovateljice legla hrane i trutove mešavinom mleca za leglo, polena i meda.
Najveci broj pcela se nalazi u košnici pet nedelja nakon pojave cvetnog praha u prirodi (ako su povoljne klimatske prilike, a u proseku nešto kasnije), a kolicina odgajenog legla u tom periodu direktno odgovara kolicini zaliha polena u gnezdu.
Kad smo vec kod polena, treba naglasiti na osnovu svega navedenog, da je izuzetno važno pronaci pcelama teren sa bogatom polenovom pašom. Nedostatak perge u kasnu zimu i rano prolece, veoma nepovoljno utice na pcelinje društvo. U literaturi se može naci podatak da u nedostatku perge, pcele mogu da neguju leglo koristeci zalihe belancevina (proteina) iz svog organizma svega 15 dana.

Presudna uloga polena

Prema G. D. Bilašu (1990.), prosecno pcelinje društvo godišnje troši 20 kg perge, a vrlo jake zajednice i do 35 kg. Thomas D. Seeley (1996.) tvrdi da se godišnja potrošnja u proseku svodi na 20 kg polena i oko 60 kg meda, u uslovima severnih krajeva Amerike. Americki naucnik L. Standifer (1980.) tvrdi da jaka pcelinja društva godišnje utroše 45,3 kg polenovog praha. Polen je glavni izvor belancevina (proteina) za pcele. Kada se pcela izleže iz legla, u njenom organizmu raste nivo proteina, pa se smatra da porast nivoa proteina ukazuje na rast i razvoj pcele, tj. da predstavlja merilo rasta (M. Haydak). Razvijaju se ždrelne (najrazvijenije od 6–10. dana), voštane i druge šlezde, raste masno tkivo. Još je Schtraus (1911.) pokazao da odrasle pcele imaju vecu kolicinu azota u telu nego tek izležene. M. Haydak (1933., 1934.) je ispitivao promene mase pcela i kolicine azota, posebno u glavi, grudnom košu i predelu stomaka. Pokazao je da pcele stare pet dana, u poredenju sa tek izleženim, imaju više azota u glavi za 92%, grudima 37,5%, a u stomaku za 76%. Za sve to je zaslužna optimalna obezbedenost zajednice polenom. Ni od 8. do 10. dana nije smanjena potreba pcela za cvetnim prahom. Tek starijim pcelama su dovoljni samo ugljeni hidrati za održavanje životne energije. Za varenje polena pcelama je potrebna toplota iznad 30 °C. Pri nižim temperaturama, varenje nije potpuno (Grešnovski, 1967.). U vecini slucajeva pcele ne koriste polen pre nego što ga konzerviraju u sacu. Polenov prah po F. A. Robinson-u sadrži više privlacnih materija za pcele koje sakupljaju polen, pre svega masne kiseline i etar leteina. N. G. Bilaš (2003.) i Hopkins (1969.) tvrde da je najprivlacnija okta––deka––trans––2–, cis––9––, cis––12––trienska kiselina. Ova kiselina cini cak 35% kisele zone masnih kiselina u polenu deteline koje uticu na vecu privlacnost za pcele (tu spadaju još i miristinska, palmitinska, oleinska, linolna i linoleinska kiselina). Miristinska kiselina dominira u polenu suncokreta (Farag, 1978.). Definitivno je potvrdeno da je aroma polena koja privlaci pcele smeštena u njegovim lipidnim komponentama (Dobson, 1988.), a pokazalo se da te komponente imaju antimikrobna svojstva (J. Morris, 1979.). Važnost privlacnih materija je utvrdio i L. Standifer prilikom eksperimentisanja sa zamenama polena. Pokazalo se da je pcelama hranljivost bila mnogo manje važna prilikom konzumiranja, od privlacnosti koju je istraživac menjao promenom udela polena u smesi sa nekom od njegovih zamena. Tako je utvrdio da se najbolji rezultati postižu ako u smesi ima bar 20% polena. Zbog istog razloga, primeceno je i slabije uzimanje kvasca u odnosu na polen za 3–4 puta (Natalwy Grigorwevna Bilaš, 2003.). U svakom slucaju, zamene polena se dodaju samo u krajnjoj nuždi, jer su sve od reda na ovaj ili onaj nacin, manje ili više, zapravo štetne za pcele. Ta štetnost se najbolje manifestuje cudnim abnormalnostima na poklopljenom leglu, ali i prilikom odgoja matica, kada zbog dodavanja sojinog brašna deo matica može i da ugine u maticnjacima (Steve Taber, C. L. Farrar), ali ostaje cinjenica da društva koja u prolece konzumiraju pogace sa sojinim brašnom i polenom daju fantasticne rezultate (C. L. Farrar), samo treba imati na umu da je Farrar preporucivao pogace sa tri (!) dela polena i jednim delom sojinog brašna. Ocigledno da zasluge pripadaju pre svega polenu. Steve Taber ne preporucuje davanje pcelama ni mleka u prahu. On je nekoliko godina vršio istraživanja tražeci adekvatnu zamenu za polen, ali kako sam kaže, svi eksperimenti su se završili neuspehom, i ništa nije objavio. Cesto se kao zamena polena koristi i kvasac, ali je utvrdeno (Natalwy Grigorwevna Bilaš, 2003.), da se proteini iz perge koriste i za odgajanje legla i za stvaranje rezervi u telu pcele, dok se proteini iz kvasca najvecim delom koriste samo za stvaranje rezervi u pcelama. Prema ruskim istrašivanjima, za gajenje 10 000 pcela (oko 1 kg) potrebno je od 894 do 1 080 grama polenovog praha, što se savršeno slaše i sa Farrar-ovom tvrdnjom još iz 1966. godine da se za odgajanje 4 500 pcela utroši oko 500 g polena. Jedino Ladislav Sevcik (1975.) tvrdi da je za odgajanje 7 pcela potreban 1 g polena (za 10 000 pcela cak 1 428 g polena). Prosecno društvo godišnje za leglo utroši 16,6 kg perge (15–28 kg). Za uspešno odgajanje samo zimskih pcela potrebno je prosecno 5,5 kg perge (3–7 kg). Jacina pcelinjeg društva u prolece i efektivnost iskorišcavanja ranih prolecnih paša se uvecavaju proporcionalno zalihama perge u košnici. C. L. Farrar (1960.) je preporucivao da zajednica u zimu ude sa najmanje 2,5 rama perge Fararove mere, ili 3 000 cm2 perge. Zajednice sa optimalnim zalihama perge odgajaju za 27,4% više legla i daju do 40% više meda od društava koja nemaju adekvatne zalihe. Ako nema dovoljnih zaliha polena, pcele obustavljaju odgajanje trutova, jer oni za razvoj troše pet puta više hrane nego larve radilica. Jedan kilogram trutova tokom života pojede i 15–20 kg meda. Trutovi, kojima je zbog nedostatka polena, u prvoj nedelji života uskracena proteinska ishrana, kasnije nisu produkovali dovoljnu kolicinu sperme. Zato, masovno odgajanje trutovskog legla ukazuje na dobru opskrbljenost društva polenom. Ako perge nema dovoljno u košnici, radaju se radilice sa slabije razvijenim hipofaringealnim žlezdama, što uzrokuje nekvalitetnije i nedovoljno hranjenje larvi, ali i umanjenu sposobnost prerade nektara u med, zbog ranijeg prestanka rada ovih žlezda. Kolicina mleca u celijama sa trodnevnim larvama je kod društava sa dovoljnim zalihama perge za 308% (9,8 mg prema 2,4 mg) veca nego kod zajednica sa deficitom perge, masa trodnevnih larvi za 39,8% (14,4 mg prema 10,3 mg), masa jednodnevnih pcela za 8,6% (115,9 mg prema 106,7 mg), a dužina rilice za 2,8% (7,3 mm prema 7,1 mm). Deficit polenovog praha utice i na razvijenost žlezda koje luce vosak, kao i na razvoj masnog tkiva, što sveukupno dovodi do manjeg lucenja voska. Težina obe grudvice polena je od 8–20 mg, prosecno 11–12 mg, i za njih pcela obicno obide oko 500 cvetova. Pcele sakupljaju krupne grudvice 61 minut, srednje 62, a sitne 63 minuta. Znaci da za svaku troše jednako vreme, ali je efikasnost razlicita jer zavisi od mnogo faktora, kolicine polena u cvetovima, njegove lepljivosti. Velicina grudvica je obrnuto proporcionalna jacini vetra. Jedna celija saca sadrži prosecno 140 mg perge (od 101–175 mg). Kilogram perge zauzima oko 7 000 celija. Pcele nikada ne pune celije pergom do samog vrha, vec ona zauzima prosecno 57% zapremine celije (od 36–77%). Razlog leži u cinjenici da pcela za sabijanje grudvica polena mora da ima oslonac u celiji. Površinski sloj perge koja se priprema za duže cuvanje, pcele natapaju medom. Tokom paša, pcele takve celije rado dopunjuju medom i poklapaju. Ram sa pergom lošije provodi toplotu od saca sa medom za 40,9%, a od praznog saca za 59,3%. Vecina pcela sakuplja ili nektar ili polen. Samo na oskudnim pašama, pcele sakupljaju oba resursa. Najveci podsticaj pcelama za sakupljanje polena predstavlja broj celija sa larvama u leglu, ili drugim recima, broj gladnih usta. Pcele dnevno unesu 1 g polena na 62–90 larvi, prosecno 77,6. Ako u zajednici nema dovoljno polenovog praha, pcele pri gradnji saca troše dva puta više meda, nego kad polena ima u izobilju. Pcele koje u ishrani ne koriste optimalne kolicine polena, žive krace, manje su otporne na bolesti, tok bolesti je teži, slabije je preživljavanje na niskim temperaturama. L. Bornus (1985.) je ustanovio da su tokom zime prvo stradale one pcele koje u crevima nisu imale ostatke nesvarenih zrnaca polena. Drugim recima, to su pcele koje nisu imale pristup zalihama perge. U kontrolisanom eksperimentu je utvrdeno da su pcele kojima je u obroke dodavan i polen, živele dva puta duže nego pcele kojima je potpuno uskracen polen. Godinama se postavlja pitanje adekvatne zamene polena. Anna Maurizio (1949., 1950., 1951.) je ispitivala dejstvo sojinog brašna i njegovih obezmašcenih fabrikata, mleka u prahu i kvasca na mlade pcele. Posle 25–28 dana kontrolisane ishrane ovim materijama izmešanih sa 2, 5, 10 ili 20%-im mednim testom (2 dela meda na 5 delova šecera u prahu), kontrolisano je stanje ždrelnih žlezda, masnog tkiva i drugih parametara. Utvrdeno je da nijedna zamena ne dostiže dejstvo polena. Prema ovom i drugim eksperimentima, utvrdeno je da pcele ne mogu da gaje leglo duže od dve nedelje samo na sojinom brašnu, ako nemaju na raspolaganju i polen. Zato je Farrar vršio eksperimente, i utvrdio da se solidni rezultati sa sojinim brašnom mogu postici tek ako mu se doda bar 25% polenovog praha. Ali je mnogo kasnije i sam izjavio da sojino brašno može dati i neke neželjene efekte na razvoj legla. Zato se preporucuje, kada je izvestan prirodni deficit u polenskoj paši, a rezerve u košnici su iscrpljene, prihrana unapred prikupljenim polenom. To doduše može imati i negativne posledice (prema Steve Taber-u moguce je zaražavanje društva americkom truleži legla, ako je polen sakupljen od društava koja imaju latentnu ili manifestnu bolest). Treba voditi racuna da polen bude dobro osušen, jer ako sadrši više od 6% vode, pocece da fermentiše u skladištu (Campus, 2003.). Kada se polen sakupi u hvatacu, sadrži 20–30% vode, pa je zato, kao i zbog visokog sadržaja proteina veoma pogodan za razvoj mikroorganizama (Stefan Bogdanov, 2003.). Pojedini pcelari ga zamrzavaju neosušenog, smatrajuci da tako ocuvaju veci deo njegove hranljive vrednosti nego kod sušenja, što nije do kraja potvrdeno, mada zvuci veoma logicno. Cak postoje ruski podaci da zamrznuti polen uopšte ne ubrzava razvoj pcelinje zajednice. Pored toga, postoje i biljke koje ne daju dovoljno kvalitetan polen za pcele. Recimo, u polenu maslacka nedostaju dve nezamenljive aminokiseline. Zatim, u SAD je utvrdeno da pcele koje celog života konzumiraju samo polen od uljane repice žive od 48% do 65% duže nego one ciji je izvor proteina cinio iskljucivo polen od suncokreta, što ga cini deficitarnom hranom za pcele. Iz svega ovoga je dovoljno izvuci zakljucak da je za pcele najbolja proteinska ishrana zapravo mešavina polena od raznih vrsta biljaka.

Snaga društava

Broj pcela u društvu se najlakše utvrduje merenjem svih pcela na vagi. Iz košnice vadimo svaki ram i sve pcele sa njega stresamo u kutiju, koju kasnije merimo. Zna se da je pcelinja masa prosecno oko 100 mg, dok dr Ralph Büchler (2003.) tvrdi da je masa veca u društvima koja nisu iscrpljivana veštackom hranom i varoom, u kojima se pcela izleže sa 140 mg, citirajuci tako Schneider-a (1987.). Masa izležene pcele zavisi i od starosti saca. Mlada pcela izležena iz crnog saca je po G. D. Bilašu, V. I. Lebedevu i N. I. Krivcovu, manja od svoje vršnjakinje izvedene iz svetlog saca za 13,1%. Po njima je srednja masa pcele izlešene iz svetlog saca 123 mg, a iz crnog samo 106 mg. Medutim, pcela sa starenjem gubi na masi. To znaci da u 1 kg pcela ima oko 10 000 jedinki. Znaci, broj 10 000 pomnožimo sa izmerenom masom pcela izraženom u kilogramima, i približno dobijemo ukupan broj pcela.
Ipak, najpreciznije utvrdivanje broja pcela u društvu je njihovo prebrojavanje. Tehnicki gledano, to je skoro nemoguce odraditi, osim ako ubijemo pcele otrovnim gasom. Ali, uz pomoc odredene aparature, brojanje je veoma precizno. Stresene pcele smestimo u jednu kutiju od zidova neprozirnih za svetlost. Kutija ima otvor na koji se ugradi aparat za prebrojavanje broja prolazaka (counter). Maticu smo pre stresanja stavili u kavez, a kavez u kutiju od žicane mreže, koju prislanjamo na otvor. Palimo jako svetlo iza kaveza sa maticom, i ta dva stimulusa ce naterati sve pcele da predu iz mracne kutije u svetlu, kod matice. Aparat ce odraditi naš posao.
Neko ce se sigurno zapitati zašto uopšte treba da nas interesuje koliko pcela ima u društvu. U praksi profesionalaca to je zaista nebitno, ali samo na prvi pogled. Oni ne bi ni postali profesionalci da pcelinju biologiju ne znaju do detalja, i da im u svakom trenutku nije jasno šta se dogada u košnici. Evo samo nekoliko primera vašnih za praksu. Slovenacki majstor pcelarstva Franc Prezelj (2003.) jasno definiše neke odnose broja pcela i prostora košnice. Po njemu, razvoj pcela je najbolji, kada u društvu ima 300–400 pcela na litar zapremine košnice. Za idealno donošenje meda smatra zajednicu koja ima 400–480 pcela na litar zapremine košnice. Ako pcela ima više, navodi da može doci do pojave rojevog nagona. Pomenuti broj pcela se može izraziti i kroz zaposednutost ramova. Društvo dobro poseda košnicu kada je na jednom kvadratnom decimetru površine saca prosecno 125 pcela, ili 1 250 pcela po jednoj strani LR rama standardne mere. To je poslednji cas kada moramo da povecamo zapreminu košnice dodavanjem novih nastavaka, i sprecimo prenaseljenost i mogucu pojavu rojevog nagona. Kod nastavljaca on preporucuje sledecu metodu odredivanja trenutka dodavanja novih nastavaka. Kada podignemo gornji nastavak (misli se na LR i Farar košnicu), i vidimo da pcele prekrivaju satonoše svih ramova, vreme je za dodavanje novog nastavka. Gospodin Franc napominje još nešto interesantno, cemu u ovom delu knjige možda nije mesto, ali je važno spomenuti. On kritikuje cesto otvaranje košnice napominjuci da jedan pregled u sred jake paše, tog dana smanjuje unos za najmanje 1 kg, ali i ometa maticu u zaleganju.

Optimalna snaga pcelinje zajednice

Utvrdili smo da društva nisu onako brojna kako smo to do sada citali u raznim knjigama. Medutim, nauka je otišla i dalje. Dokazano je da postoji optimalna snaga pcelinje zajednice pri kojoj ona donese najviše meda po jednom kilogramu svojih pcela. Ako bi snaga bila veca ili manja od optimalne, smanjio bi se prinos po kilogramu pcela.
Prema tome, pcelar uvek mora da se trudi da ima zajednice optimalne snage, kako ne bi ulagao u formiranje enormno jakih društava, jer bi tako na jedinicu mase pcela dobio manje meda.
Citiracemo ovom prilikom G. F. Taranova: „Poznato je da medobranje pcelinjih društava raste s povecanjem broja pcela u zajednici. Istovremeno raste kolicina sakupljenog meda na jedinicu žive mase pcela. No, to povecanje nije neograniceno. Eksperimenti formiranja ekstra jakih društava, pomocu objedinjavanja više društava, na primer od 8–9 kg pcela, pokazali su da ona sakupljaju na jedinicu žive mase, a cesto i po društvu, znatno manje meda, nego jaka društva koja su dostigla prirodnu jacinu od 6–7 kg pcela. U veštacki formiranim ekstra jakim društvima se narušava prirodna ravnoteža. Zbog obilja pcela izletnica, pcele primateljice nektara ne mogu brzo da prime prinešeni nektar, prinudene su da ga odnose u gnezdo na znatna rastojanja. Sve to snižava intenzitet sakupljanja i njegovu preradu, što u rezultatu daje manje meda. Prema tome, postoji optimalna snaga pcelinjih društava, pri kojoj na jedinicu žive mase pcela, a i po celom društvu, pcele sakupe najvecu kolicinu meda. Kako smanjenje, tako i povecanje snage društva, umanjuje efektivnost rada pcela“.
U knjizi Produktj pcelovodstva, V. I. Lebedev kaže: „...poznato je, da pri povecanju mase pcela do 5 kg, kolicina sabranog nektara povecava se ne samo po društvu (kao posledica veceg broja pcela), vec i na jedinicu žive mase pcela (kao posledice visoko kvalitetnog radno sposobnog sastava društva). Pri vecoj kolicini pcela u društvu (8–10 kg), njegova produktivnost na 1 kg pcela se smanjuje. Tako je eksperimentalnim putem utvrdeno da u poredenju na 1 kg pcela, produktivnost pcelinjih društava, koja su u proseku imala 4,4 kg pcela, bila je za 33% veca od slabijih društava (mase 3,5 kg) i za cak 62% veca u odnosu na veoma jaka društva (mase 7 kg)“.
Profesor Slobodan Miloradovic (1997.), izracunao je na osnovu gornjih podataka sledecu frapantnu istinu. Ako bi društvo od 7 kg donelo 21 kg meda, društvo od 4,4 kg bi sakupilo 21,384 kg meda, ili cak nešto malo više od zajednice koja je od njega jaca 1,5 puta!
Što se tice zimovanja, A.S. Ykovlev (1971.) je utvrdio da je optimalna snaga uzimljene zajednice u granicama od 9 do 11 ulica pcela, kod srednjeruske rase pcela.
I V. I. Lebedev i A. I. Toropcev (1998.) tvrde da je zimski biološki optimum srednjeruske rase pcela skoro upravo toliki, od 9 do 12 ulica pcela, i pri toj snazi zajednice troše najmanje hrane po jedinici pcela. Smanjenje ili povecanje broja pcela, dovodi do naglog porasta potrošnje. Maksimalna potrošnja hrane po jedinici pcela je kod društava snage 4–5 ulica.
Interesantno je da V. I. Lebedev i A. I. Toropcev (1998.) navode i da društva srednjeruske rase u zimu treba da udu sa ne manje od 2 kg pcela, cemu po njima odgovaraju zajednice sa 8–9 ulica pcela. Zatim navode da iskusniji pcelari pripremaju za zimu društva sa ne manje od 2,5 kg pcela (10–11 ulica).
Licno smatram, na osnovu iskustva i odredenih saznanja, da je kod naše kranjske rase orijentaciona optimalna snaga tokom zime nešto manja, od 7 do 9 ulica pcela (ili bolje receno, pcele u 7–9 ulica). Ali, u našim uslovima, tu snagu dostižu samo društva koja se pripremaju za zimu u prisustvu solidne paše u avgustu i pocetkom septembra.
Dr Himer (1924.) iz Instituta za pcelarstvo u Erlangenu (Nemacka) je utvrdio da u tamošnjim uslovima društvo normalne jacine zaposeda 5–6 ulica, a da precnik klubeta iznosi oko 20 cm.
Smatra se da zimsko uginuce pcela gledano u odnosu na broj pcela pocetkom novembra, ne sme biti vece od 10%.

Zakljucak

Prema svemu navedenom, može se zakljuciti da se uz dosta znanja može daleko stici u pcelarstvu, ali i da nije sve tako jednostavno kao što izgleda. Jer, jaka društva se stvaraju cele godine. I najmanja greška se reperkutuje negativno kroz više narednih meseci.
Napomena: Tekst predstavlja izvod iz autorove knjige u pripremi „Nove metode pcelarenja“, koja izlazi iz štampe krajem 2008. godine, i poklon je citaocima od dosadašnjeg urednika casopisa Pcelar

.


Vrh strane