----------------------------------------

Stanovnici beže iz ugroženog Aleksinca,godina 1876

izvor:Danas-Piše Nikola Lazaro,www.danas.co.yu

Teški gubici: Dolazak konvoja ranjenika u Aleksinac

Ipak, strah stanovnika uvece bio je ništa u poredenju sa onim sutradan, nakon što je nekoliko turskih granata palo na grad. Panika je bila neopisiva. U jednom trenutku, stanovnici su bežali, ducani su zatvoreni; ostale su otvorene samo kafane, konacišta i prodavnice duvana. Jedan vojnik, vec malo zašao u godine, cuvši zvižduk jedne granate, obuzet je takvim strahom da je poceo da beži. Imao je pod miškom jedno burence sa vodom koju je u panici prosipao ulicom. Drugi se više nisu usudivali da se pokrenu; pa ipak, pale su samo tri granate, a i one slucajno.
Medutim, situacija je bila kriticna: bilo je dovoljno da se neprijatelj dokopa položaja na Šumatovcu, levo od Aleksinca, pa bi mogao da bombarduje grad. Stoga je general Cernjajev zakljucio da je razborito naložiti stanovnicima da odu. Opština je stavila na raspolaganje gradanima stotinu volujskih ili konjskih zaprega za prevoz pokucstva. Moj kolega Dik hteo je da ode; ukazao sam mu na nemogucnost da Turci tako brzo udu u Aleksinac, pa je ostao.
U popodnevnim casovima, 22. avgusta, Turci ponovo napadoše i... pobediše. Srbi su isterani iz sela Mrsolj (današnji Moravac). Jedna horda Cerkeza preplavi selo, potpali unutra vatru; plameni jezici izbijali su iz svih otvora na zgradama. Pucketa obližnje drvece, kuce od drveta posute petrolejom i terpentinom za tren oka postaju plen proždrljive vatre, a gust dim zamracuje poslednje zrake jasnog letnjeg sunca.
Oko osam uvece bitka je završena. Aleksinac je opkoljen, osim jednog puta, onog koji vodi ka Deligradu, a na njemu kolona zaprega, kola najrazlicitije vrste, koje vuku konji i volovi. Neka su krcata pokucstvom, izbeglicama iz grada, druga, usporenim hodom, prevoze nekoga na samrti; u blizini svih kola su osobe iz porodice koje prate svoje pokucstvo, ili bolnicari koji prate ranjenike.
Citav put lici na neku bezoblicnu samohodnu masu; u nocnoj pomrcini cuje se monoton bat koraka prekidan s vremena na vreme produženim topotom kopita potkovanog konja nateranog u kas. To jedan vojnik nosi neko naredenje. On prolazi izmedu kola, ljudi, žena i dece, a da nikoga i ne dodirne, sa izvanrednom veštinom dostojnom pažnje. Scena koja lici na beznade, kakvu nikada nisam video, stezala je srce... Vratih se u konacište.
Jedna grupa srpskih i ruskih oficira vršila je pregled teških gubitaka toga dana; taj je poginuo, drugi je ranjen, i u tom nabrajanju ime dopisnika Gazeta dela Borsa (Gazzetta della Borsa) iz Peterburga ošinu mi sluh. Zatražio sam novosti u vezi s njim i odgovoriše mi: poginuo je! Bio je pogoden zrnom koje mu je probilo potiljak, u trenutku kada je pokušavao da izvuce jednog ranjenika. Zvao se I. Jarošenko, imao je 25 godina, simpaticne figure, a isto tako i licnosti; veliko srce, puno poezije i ljubavi. Otrcah u bolnicu da još jednom vidim plemenite crte pokojnika, ciju sam ruku toga jutra stegao poslednji put.
U jednoj sali video sam mrtvacki kovceg prekriven belim lanenim platnom na kojem je pocivao mladi Jarošenko. Cetiri svecnjaka postavljena u cetiri ugla osvetljavaju ovaj tužni prizor. Kako je smrt bila trenutna, nije nimalo izmenio plemenitu fizionomiju koja kao da se smeši. Pored kovcega videh jednu mladu ženu, prijatnog lika, ali izmoždenu i tužnu, kako sedi na zemlji: plela je venac od mirisnog cveca da pokrije mrtvaca. Ta žena je mlada Srpkinja, gospodica Sara Spanic, koja se samopregorno, skromno i predano, da joj nema ravne, posvetila brizi za bolnicu u Aleksincu.
Kakva razlika izmedu Spaniceve i izvesnih bolnicarki pristiglih iz Rusije, koje su trckarale bojištem i umesto ranjenih tražile zdrave!
Sirota žena nije se odmarala vec tri noci, a prethodne veceri našla se izmedu jednog oficira koji je umirao i jednog vojnika kojem je amputirana noga, i koji se borio za život. Jadnica je najmanje šest puta pozivala da dode neko od osam engleskih hirurga, koji su spavali nekoliko koraka od bolnice. Niko od njih nije hteo da se pomeri, a kada je stigao jedan ruski hirurg, dva ranjenika bila su vec mrtva.
Uostalom, stalno sam zapažao izrazitu ravnodušnost za zbrinjavanje ranjenika; ako su bili smrtno ranjeni, bivali su odmah napušteni kao leševi, sa opravdanjem da nema odgovarajucih, specijalnih lekova, ili su ih transportovali drugde gde su stizali mrtvi od vrucine i napora na putu. Srecom, velika vecina bila je ranjena u ruku, a samo deo njih je stradao od neprijateljske vatre. Najcešce su se vojnici sami ranjavali da bi se izvukli iz borbe, ili su pak ostajali bez palca i kažiprsta koje je raznela puška ostraguša, cije rukovanje su malo ili nimalo poznavali.