----------------------------------------

Manastir Svetog Stevana Lipovac

Smrcu cara Dusana 1355. godine pocela je slabiti centralna vlast u Srbiji. nastao je proces raspadanja srpskog carstva koji je okoncan bitkom na Kosovu 1389. godine. posle Kosovske pogibije ostala je kao legitimni upravitelj Srbije kneginja Milica, zena kneza Lazara sa pet kceri i dva maloletna sina Stevanom i Vukom, koja je i upravljala preostalom srpskom drzavom. Pod vrlo teskim uslovima dobila je od novog turskog sultana Bajazita (1389.-1403.) garancije da hriscanska Crkva u Srbiji nece biti gonjena od novih zavojevaca i na tim osnovama je, koliko je to bilo moguce, odrzavala srpsko duhovno i nacionalno bice.
Posto je njen sin Stevan, prilikom pogibije svoga oca Lazara, imao tek 12 godina, ona mu je predala vlast kada je uzrastao do punoletstva i povukla se u manastir. I posle monasenja, kao monahinja Evgenija, Milica nije prestala da i dalje pomaze svojoj deci oko vodjenja drzavnih poslova. Osobito je bila od pomoci Stevanu koji je Srbiju, iako vazalnu u odnosu na Turskog Sultana, organizovao i drzao na zavidnom nivou drzavnosti. Buduci da je, kako o tome svedoce savremenici despota Stevana, bio jedan od najblagodarnijih i najprosvecenijih vladara ondasnje Evrope, duhovni zivot u Despotovini ne samo da je odrzavan, vec je i bitno unapredjen. Uz pomoc svoje majke i brata Vuka, despot Stevan je podigao mnoge manastire i pomogao mnoge monaske zajednica. I dok su slavni Nemanjici gradili manastire i crkve u oblastima oko Raske i Toplice, u prekosovsko vreme kao i za vreme vladavine kneza mucenika Lazara Crkveni zivot prenosi svoje teziste na severozapad u tokove Morave. Tamo se grade novi manastiri i osnivaju monaske zajednice i to prvenstveno zalaganjem i brigom Lazarevica. Veliki broj monaha iz oblasti koje su osvojili Turci, a bezeci od zuluma Izmailcana nasli su utociste upravo u ovim manastirima. Bilo ih je iz raznih oblasti: Svete Gore, Grcke kao i Bugarske posle pada Trnovskog 1393. i Vidinskog carstva 1396. godine.
Za monastvo posle Maricke bitke u ovim predelima Konstantin Jirecek pise:"Za vlade knjeginje Milice, supruge kneza Lazara Hrebeljanovica i njihovog sina Stevana Lazarevica (1389.-1427.), osecala se jaka popularnost monastva u istocnim krajevima Stevanove drzave, na desnoj strani Morave. To je monastvo pustinjackog tipa. Ono mnostvo osnivanja manastira doslo je zbog priliva monastva iz istocnih predela Balkana, a potom kao posledica sresnih prilika u kojima se nalazila Srbija za vlade despota Stevana Lazarevica. To je krajem XIV i pocetkom XV veka renesansa u jacanju srpskog monastva."
Bez ovih, napred iznetih podataka i okolnosti, ne bismo mogli razjasniti nastanak manastira Svetog Stevana u Lipovcu. Tim pre sto je jedan od pridoslih monaha u ove krajeve, inok German, najverovatnije i osnivac ovog manastira posvecena Preobrazenju Gospodnjem. Ovome u prilog ide i tvrdnja Vasilija Markovica koji kaze: "Izgleda da kaludjerima imigrantima pripada osnivanje mnogobrojnih nasih manastira rasutih po planini Mojsinju i padinama Polonjske planine, s jedne i s druge strane Bince, juzno od Stalaca. Tu se na jednom relativnom malom prostoru nalazi oko 25 crkava i crkvista. Najpoznatiji monasi koji su i osnivaci pojedinih manastira u ovim krajevima su Sv. Roman, osnivac manastira kod Djunisa, Sv. Romilo Ravanicki i dr. Ako se ovome doda i cinjenica da se u predelu izmedju Prilepa i Bitolja u planini vise sela Zrze u istoimenom manastiru nalazi hram podignut za vreme cara Dusana posvecen Preobrazenju, a podigao ga je inok German sa svojim inocima, onda je verovatno da se ovde radi o istoj licnosti koja se spominje kao osnivac manastira Sv. Stevana, tj. da je inok German, pridoslica iz juznih krajeva Srbije, osnovao i manstir Sv. Stevana kod Lipovca.
Despot Stevan Lazarevic - ktitor manastira Sveti Stevan
Po misljenju nekih nasih istoriografa, a na osnovu natpisa koji se nalazi iznad portala zapadnih vrata u crkvi manastira Sv. Stevana, inok German je ne samo osnivac nego i ktitor manastira. Medjutim, ovo nije tacno, inok German je svakako osnivac manastira, ali ne i ktitor, buduci da su ktitori bili oni koji su obezbedjiva materijalna sredstva, kako za gradnju, tako i za izdrzavanje manastira. U ovom slucaju ktitor crkve Preobrazenja bio je nesumnjivo despot Stevan sa svojim bratom Vukom Lazarevicem.
Severno od hrama manastira, na vrhu planine Leskovik, ogranak Ozrena, postoje razvaline antickog grada Lipovca po kome je i manastir dobio ime ,a sa njim i selo u podnozju planine. Njegova proslost jos nije ispitana. Neki su geografi i istoricari uzgred i dosta povrsno pisali o ovom gradu bez dovoljno argumenata. Poznato je da su se jos Vizantinci a kasnije i svi drugi osvajaci ovih predela koristili ovim utvrdjenjem. Despot Stevan Lazarevic je grad Lipovac obnovio i u njemu boravio neko vreme sa vojskom. U vreme turskih osvajanja grad Lipovac je mnogo puta napadan te je zbog toga i sam manastir cesto stradao. Turci su manastir cesto pljackali a monahe ubijali i razgonili ih iz manastira. Severno od manastira u mestu zvanom "Kolibe" nalazila se jedna dosta velika zajednicka grobnica nazvana od naroda "Svete kosti".
Crkva Preobrazenja Gospodnjeg u Lipovcu je malih razmera kako gradjevina, ali deluje skladno i ukusno. Po svojstvima arhitekture pripada grupi manastirskih crkava koje su podignute u poslednjoj cetvrtini XIV veka u Srbiji. Karakteristicno je za ovaj period da se manastirske gradjevine bitno razlikuju od onih iz vremena Nemanjica. Nisu niti velike, niti raskosne. Odlikuje se bogatom i ukusnom ornemantikom spolja i iznutra.
Crkva Svetog Preobrazenja ima kube, glavnu oltarsku i dve pevnicke apside sa po jednim prozorom. U njoj se zivopis iz prvobitnog perioda nije sacuvao u celini. Ostao je jedino, i on nedovoljno ocuvan, lik Pandokratora u kubetu, kao i delovi nekih fresaka u pandantifima iz XVI veka. Ostatak zivopisa je dosta mlad, iz prve polovine XX veka, i bez neke narocite umetnicke vrednosti, ali istini za volju dosta skladno ukomponovan u celokupno crkveno zdanje.
Prilicno prostrana manastirska porta sredjena je za vreme igumana Dionisija, kao sto su sredjene i popravljene manastirske zgrade i konak, i ogradjene divnim zidom duzine 360 metara sa petoro vrata. Izvan manastira je napravljena cesma i izvedena voda za potrebe posetilaca manastira i za putnika namernika.
Identitet jednom manastiru, pored manastirske crkve i drugih pomocnih gradjevina i njihove arhitekture, neposredno daje i monaska zajednica svojim nacinom zivota. Manastir je, uostalom, i dobio ima po tome sto sluzi kao skloniste monaha koji tu zive, i gradi se pre svega za njihove potrebe. To znaci da je monaska zajednica svojim nacinom zivota sustina svakog manastira, pa i manastira Svetog Preobrazenja u Lipovcu. Koliko je ta monaska zajednica velika i aktivna, toliko je i sam manastir na glasu.
Vrlo je tesko, skoro nemoguce, rekonstruisati monaski zivot i monaske zajednice koje su u manastiru Svetog Stevana boravile odmah po njegovom osnivanju. Pisanih dokumenata o tome skoro da i nema, ako se izuzme poznata licnost monaha Germana koji je bio i jedan od osnivaca manastira. Logicno bi bilo pretpostaviti da se u manastiru odmah po njegovom osnivanju negovala isihasticka tradicija, buduci da je monah German i sam bio monah isihasta, kakvim je ostao u secanju narodnom. Tek od razgranicenja izmedju knjizevne Srbije i Turske 1833. godine, nalazimo podatke o pojedinim monasima ovoga manastira. U to vreme manastir je bio u sastavu manastira Svetog Romana kod Djunisa kao njegov metoh i najverovatnije nije igrao neku znacajniju ulogu u formiranju crkvenog zivota izvan tih nekoliko sela koja su ga okruzivala.
Od 1866. manastir Svetog Stevana prestaje da bude metoh manastira Svetog Romana. Za njegovog igumana postavljen je jeremonah Josif (Zivanovic), koji se s pravom moze nazvati obnoviteljem manastira, kako njegovog duhovnog zivita, tako i ekonomski. Za njegovo vreme (1881. - 1883.) podignut je uz zapadni zid priprate novi zvonik. On je vrlo visok i glomazanih je dimenzija tako da ne privlaci skladom i malom crkvenom zdanju. Nesumnjivo on svedoci o bogatstvu manastira iz ovog perioda.
Od sacuvanih imena monaha koji su u ovom manastiru ziveli i radili mogu se jos pomenuti: jeromonah Josif (1867.-1878.), Simeon, Danilo, Kiprijan, Jelisej, Spiridon, Nikifor, Visarion, Joakim i mnogi drugi. Posebno mesto zauzimaju, svakako, igumani Teofilo i Teofilo Stefanovic, oba skolovana u Rusiji, koji su doprineli ne samo razvoju manastira u Lipovcu vec i sireg crkvenog zivota u Srbiji. U manastiru je boravio neko vreme kao izbeglica i jedan ruski episkop, sumski episkop Mitrofan koji je postao i staresina manastira i za cije vreme je odrzan i jedan sabor Ruske crkve u izbeglistvu 1922. godine. Narod ga pamti kao vrlo cestitog i plemenitog duhovnika i pastira. On je kasnije bio i staresina manastira Rakovice kod Beograda.

Izvor: "Traganja", zavičajni sajt aleksinačke gimnazije "Drakče Milovanović ".Sajt nije u funkciji