------------------------
----------------------------------------
I šajkace tukle kao dulad
izvor: Glas Javnosti ,www.glas-javnosti.co.yu
Zazirući
od sveopšte eksplozije u Evropi, koju je mogao da prouzrokuje Srpsko-turski
rat, ruska diplomatija je tražila sporazum sa Austro-Ugarskom i Nemačkom.
Za to vreme je srpska vojska na Šumatovcu izvojevala najslavniju pobedu
protiv Turaka
Piše: Budimir Potočan
Bitka
za Mrsolj (današnji Moravac) rasplamsala se tako žestoko da je
u više navrata selo prelazilo iz ruke u ruku. U jedan mah Karadžic je
zatražio od Rajevskog da napadne turski bok ne bi li mu na taj način pomogao.
Rajevski, medjutim, ili nije mogao ili nije hteo da se odazove i pruži
mu pomoć.
U jeku borbe i, kako izgleda, nesporazuma ove dvojice oficira, tu se našao
i general Černjajev. On je zahtevao od Rajevskog da smesta podje u napad.
Ovaj je objasnio da bi to već učinio, ali nije u mogućnosti, jer nema
dovoljno pešadije a ima odviše artiljerije, pa je procenio da bi, u slučaju
neuspešnog napada, mogao da rizikuje da mu neprijatelj zarobi topove.
Černjajev je, po svemu sudeći, prihvatio ubedljivo obrazloženje pukovnika
Rajevskog, pa mu je zato poslao u pomoć dva bataljona pešadije pod komandom
majora Kuzminskog. Nažalost, nije bilo sudeno da ovaj manevar donese rezultate.
Ubrzo pošto je izveo napad, major Kuzminski je bio ranjen, a njegovi bataljoni
su napustili položaj. Turci su se usredsredili i
posle podne izveli silovit napad u kojem su zauzeli selo Mrsolj i odmah
ga spalili.
Tako nije mogao uspeti srpski protivnapad, a Rajevski se morao povući
sa vojskom u redut kod Žitkovca, da bi zaposeo položaje za odbranu. Ali,
i pored toga, tokom četvorodnevnih teških borbi Turci nisu uspeli toliko
da potisnu srpsko desno krilo da bi zauzeli most na Moravi kod Aleksinca.
I
dok su se na aleksinačkom bojištu dve vojske sve žešce sudarale, ostavljajući
na položajima na stotine mrtvih boraca, i dok su spaljivana pitoma moravska
sela, a nejač zalazila u zbegove, dotle se u evropskim metropolama sve
više zaziralo od mogućnosti sveopšte eksplozije koju bi mogao da podstakne
ovaj rat.
Sporazum u Rajsštatu
Prvi
pokušaj da se sagledaju uzorci i posledice Srpsko-turskog rata, a manje
da se to pitanje reši, preduzele su Rusija i Austro-Ugarska, verovatno,
kao najzainteresovanije za ishod. Sastanak je bio održan u Rajsštatu u
Češkoj, i po tom mestu je sporazum i dobio ime, ali ruski car Aleksandar
Drugi sa ministrom Gorcakovim i austrougarski car Franja Josif sa ministrom
Andrašijem, nikako nisu uspevali da se dogovore.
Koliko su njihovi oštro suceljeni interesi uopšte mogli podstaci sporazum
jasno je i iz sledeceg: jedne je zakljucke diktirao Andraši, a druge Gorcakov;
niko ništa nije proveravao niti potpisivao; shodno tome se navodni sporazum
i tumacio kako je kojoj strani odgovaralo.
Možda su te dve evropske sile prihvatile da razgovaraju najviše zato da
bi jedna drugoj stavile do znanja kako je najbolje da se ne mešaju. Jamacno
da su svestrano pretresali situaciju, špekulišuci o mogucim ishodima ratnog
sukoba na Balkanu. Ako u Srpsko-turskom ratu preovlada turska strana,
sagovornici su se saglasili da se u Srbiji uspostavi status kvo. U slučaju
da pobeda bude na strani Srba, onda se obavezuju da nece pomagati "stvaranje
velike Srbije".
Pod
pritiskom Rusa, Andraši je ipak pristao da se Srbija i Crna Gora malo
prošire. E, sad, kod toga dolaze do izražaja dvojno vodene zabeleške.
Prema ruskim, Srbija je trebalo da dobije deo stare Srbije i Bosne, dok
je Crnoj Gori bila namenjena citava Hercegovina i jedna luka na Jadranskom
moru. Prema Andrašijevim beleškama, Crna Gora bi dobila samo Hercegovinu,
i to ne baš celu, dok bi ostali deo Bosne i malo Hercegovine anektirala
Austro-Ugarska. Rusi su, opet, o tome imali sasvim suprotno mišljenje.
"Crno-žutoj" monarhiji oni bi dopustili da zauzme samo takozvanu"Tursku
Hrvatsku" i neke delove Bosne, koji se s njome granice, ali
tek prema planu koji bi se naknadno utvrdio. U ruskim beleškama nema ni
traga o tome da Austro-Ugarskoj pripadne i Hercegovina, jer su je oni
po planu vec namenili Crnoj Gori.
Iako se Srpsko-turski rat još nije ni primakao potpunom raspletu, karte
su vec bile pomešane i izvedene racunice ko ce od koga imati kakve koristi.
Velika pobeda na Šumatovcu
Pošto
je tokom avgusta srpska vojska pretrpela nekoliko poraza, Gorcakov je
ponovo pokrenuo inicijativu, ali ovog puta kod Bizmarka, da se sazove
medjunarodna konferencija o uslovima mira. Tako nešto Nemcima nije išlo
u račun. Znajući za angažovanje Rusije u Srbiji, oni su želeli da je što
dublje zapletu u balkanska bespuća.
Ideja je bila stara: ne može se Rusija busati u grudi kao zaštitnica Slovena,
a da izbegne da udje u rat. S takvim naumom nije Bizmark nameravao ništa
drugo, nego da odbije ponudjeni ruski predlog, a time i inicijativu koja
je trebalo da dovede do prekida rata na Balkanu.
Na ratištu, medjutim, smenjivala se ratna sreća. Šumatovačka
bitka 11. (23). avgusta predstavljala je najvecu pobedu srpske vojske
u ratu protiv Turaka. Neprijatelj je velikim snagama tukao ceo
dan utvrdeni šanac, koji su junački branili Šumadinci i Beogradjani pod
komandom kapetana Živana Protića. Tokom krvavih borbi Turci su izveli
šest silovitih juriša. U poslednjem, već u suton, negde oko 20,30 sati,
kad su crveni turski fesovi stigli nadomak šumatovackog šanca, i onda
kad je braniocima već ponestalo i karteca, skidali su kape i šajkace,
stavljali ih u topove, pa se i time tukli.
Medu učesnicima slavne bitke na Šumatovcu, bio je i Pera Todorović, koji
je u svom dnevniku opisao stanje posle bitke: "Šumatovac
je slomio i ojadio Turke, ali u srpskom štabu ni na dan same bitke, ni
sutradan, 12. (24) avgusta nije se o tome ništa znalo.
Štaviše, Cernjajev je utvrdo očekivao da ce Turci 12. (24) obnoviti svoje
juriše na Šumatovac, stoga je preksinoć izdao naredbu da se sutra, 12.
(24) avgusta, koncentriše što je moguće više vojske na visovima i kosama
oko Šumatovca, da brani da ne bi Turci prugovačkom doljačom obišli Šumatovac
pa izašli na banjsko-deligradski drum", svedočio je Todorović
o ne baš dobrim predvidanjima glavnokomandujućeg srpske vojske generala
Černjajeva
.
.